O doručku...

Viršle i paradajz pelat kao ukras.
Za pelat, pazite da u konzervi, odnosno u sok
nije dodat šećer!!!

Juče moja mama ulazi kod mene da bismo krenule u jutarnju kupovinu (to je kod nas zakon, tokom dana se ne viđamo i svaka vodi svoj život, ali se obavezno nađemo ujutro, idemo da kupimo ono najneophodnije i onako se slatko istoročemo o svim problemima, politici, ukućanima i, uopšte o bilo čemu što nam padne na pamet), i zatiče me za stolom. Naime, otkad sam bila u VB trudim se da ispoštujem doručak onako kako su to nekad radili, a da bih to mogla (pa i samim tim, da bih mogla da ispoštujem pauze od 2 sata između mojih 6 obroka), gledam da doručkujem oko 8h najkasnije. Tog jutra sam zakasnila, svašta nešto sam radila, i moje viršle i sir su ostali usamljeni dok su čekali (čak se na viršlama malo sparušila kožica, ali nema veze. I tek, mama mi, ugledavši moj tanjir (koji je daleko od zdelice muslija ili tosta sa šunkom), reče „wow, ti kao da si Jamie Oliver, jedeš bogato kao Englez“ J. Dobro, ne treba se čuditi, moja mama je, kao čistokrvna francuskinja navikla da pojede musli ili eventualno jednu „tartine“ (mali tost sa džemom) ili kroasan uz kafu ili toplu čokoladu, pa joj je slani doručak prilično čudan. Meni nije toliko (iako mi prvopomenuti budi divna sećanja iz detinjstva – pa neka mi neko kaže još da zadovoljstvo ne prolazi kroz nepca i stomak, i zadaviću ga). Bilo kako bilo, činjenica je da mi, kao dijabetičari, imamo tu muku da ne smemo gomilu prilično lepih stvari, a običan tost sa džemom ili divan topli kroasan preliven svežim puterom je oh… vrhunac nirvane ako smem da primetim… i to, naravno, kao i šampite, baklave i ostale perverzije, nikako ne smemo ni da sanjamo. Odnosno, možda i možemo, ali, sem za baklave, nisam još našla recepte koji bi mi omogućili da pronađem taj ukus teksturu… što ne znači da neću… divno sam uporna, da znate J.

Ovde nema više kriški sira,
nego su se dve ravne trake polomile prilikom služenja :D

Uglavnom, sem što nam je režim klopanja na dva sata potreban zbog ubrzavanja metabolizma, a Bog zna da nam je to, nama dijabetičarima, debelo potrebno, činjenica je da zbog raznoraznih zabrana i jeste bolje da ne budemo gladni. Jer, kao što reče doktorka onomad, a u pravu je, kad si gladan (a dijabetičar si), tad si već u hipoglicemiji, a tad jedeš i više nego što ti treba, pa je sva prilika i da ćeš uzeti nešto strašno slatko… pa onda pojesti što više, „da se ne baci“, a i zato što „Boga pitaj kad ćeš sledeći put to moći da jedeš“… I tako, trpaš, trpaš, trpaš… i nisi ni svestan da si preterao ili preterala dok ne bude prekasno i nemaš utisak da ćeš da pukneš. Tad dolazi i do zadržavanja vode i do otoka, i problema sa probavom… a o šećeru jednostavno neću ni da pričam… ovo je zaista najbolji način da završimo u dijabetičkoj komi sa vrednostima daleko iznad onih koje naš samomerač može izmeriti.

Da bi se to izbeglo, nutricionisti nama dijabetičarima maltene nepromenljivo postavljaju uslov da jedemo 3 glavna obroka i 2 do 3 užine. I, ako su užine manje više nepromenljive (pola ražane lepinjice u toku prepodneva, voćka ili 150-200g voćne salate popodne, pa eventualno večernja užina od pola lepinjice i jogurta ili voćke – oni s nefropatijom ne smeju jogurt posle podneva pa večernja užina sadrži voćku umesto jogurta), glavni obroci imaju obavezu da budu prilično raznoliki, ne bismo li utažili tu našu želju za promenom. Ovo je dosta teško postići, naročito kad su ručak i večera u pitanju, ali za doručak je lako uspostaviti nekakav red koji prati jelovnik koji smo dobili u „Merkuru“.

Za doručke vredi nabaviti nekakav posniji (što manje masan sir), koji po ukusu može biti mlad (probajte President „Mladi sir“) ili (što je samnom slučaj), nešto zreliji, pa onda bude i teže „ubosti“ ono pravo. Našla sam ravnotežu u „Balansu“, koji je prihvatljivo kiseljkast, ne preterano slan (što je dobro za moje bubrege) i nije mastan.

Izvor: http://markojovasevic.rs/2013/05/sve-sto-niste-znali-o-siru/

Sir se obično služi onda kada se ne doručkuje riba, tako da mogući predlog za doručak može biti sledeći:

Pikova Zlatna šunka ima samo 2% masnoće
(izvor: http://www.silbo.rs/brendovi/pik-vrbovec.html)

• 1.       dan: čaj od nane bez šećera, ražana lepinjica, 1 jaje (tvrdo kuvano, pečeno na teflonu na oko, ili kao omlet), 2 tanke kriškice belog sira
• 2.       dan: voćni čaj ili mate bez šećera, ražana lepinjica, 2 tanke šnite Pikove zlatne šunke (2% masnoće i pravo meso za razliku od svih ostalih kobajagi šunki!), dve male šnite belog sira. Možete ukrasiti čeri paradajzom ili malom drškom celera.
• 3.       dan: čaj (ne zeleni nego nana, kamilica, lipa…) 2-3 sardine, 1 supena kašika seckanog luka (pazite da bude sveže seckan inače će teško da vam padne na stomak!), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca sa malo maslinovog ulja, himalajske soli i eventualno par kapi limuna, plus, naravno, ražena lepinjica
• 4.       dan: 1 veća ili dve manje projice (ona služi umesto lepinjice!!!), šnita belog sira i, iznimno, 2dl jogurta ili kiselog mleka
• 5.       dan: 1 supena kašika komadića tunjevine, 1 supena kašika sveže seckanog luka (može i mladi luk), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca s malo belog luka i mirođije (maslinovo ulje, himalajska so i eventualno par kapi limuna kao preliv) i naravno čaj.
• 6.       dan: 2 viršle pileće ili teleće (bez omota ili sa prirodnim omotom), malo senfa (ja lično preferiram Dižonski zbog jačeg ukusa – a i u njemu nema šećera za razliku od domaćeg), komadić belog sira po potrebi (iako su viršle u principu već sasvim dovoljne), ražena pogačica, čaj

  

  U Dižonskom senfu NEMA ni trunke šećera,
  dok se u  naš domaći, tokom proizvodnje stavlja beli šećer
  Čitajte etikete!!!
  (izvor: wikipedia)

• 7.       dan: dve kriške Pikove zlatne šunke (ili ako više volite, pilećeg parizera, no pazite u njemu uvek ima i više soli, i više nitrata, a bogami i masnoća i – šećera! Da ne bude da vas nisam upozorila…), dve kriške belog sira, ražena lepinjica, čaj

Dve stvari su jako bitne: 

• Prvo, čaj je obavezan. Ja ga pijem pre ili posle obroka, nikako dok jedem. Na taj način na prijatan način završavam svoj obrok i dajem vremena svom organizmu da se „seti“ da je dobro jeo. 
• Drugo, uvek služite sebi doručak u tanjiriću za desert. To je jako važno, jer će vam tanjir izgledati dobro napunjen, dok, ukoliko upotrebite „normalan“ plitki tanjir, on može izgledati poluprazan, što vizuelno, i psihološki „tera“ na ponovno posluživanje.

Na ovom tanjiru je i parče putera, veće od 10g
 pa sam posle obroka vratila jedan deo

Takođe, ne oklevajte da „nakitite“ tanjir. Od jednog ili dva čeri paradajza nećete dobiti viši šećer (setite se predavanja i povrća A grupe, bez šećera!). Umesto čeri paradajza, rotkvice, štapići paprike, pa čak i onaj tvrđi deo kupusa mogu lepo da posluže, a daće vam i malo posla da ih pohrskate, dok žvaćete sve ono drugo, mekano.

Sardine, luk, krastavci,
beli luk, himalajska so, par kapi ultradevičanskog
maslinovog ulja

Za „riblje“ dane (sreda i petak), u „Merkuru“ su nam služili gotovo stalno šargarepu. Mislim da je to bilo najviše stoga što nije ni sezona krastavca, ni sezona paradajza pa su i jedno i drugo prilično skupi. 

 Ipak, umesto klasične šargarepe (koje bih ja lično poslužila sa malo belog luka i peršuna), kao da su bile izrendane pa blago izdinstane. Ni to nije loša ideja (jer su lakše svarljive, a i oseti se malo slađi ukus), ali se moje nepce žvakača travuljina prilično bunilo, jer sam ja odrasla na salatama :D. Dakle, učinite kako je vama milo, imajte samo u vidu da spremanje obroka (počev od doručka) mora da postane ritual i momenat vašeg ličnog zadovoljstva. Ukoliko drugi ukućani žele s vama da ga podele, to je lepo, no vaš šećer je tu glavni gazda, i ako je vreme da jedete zbog insulina, sve drugo mora da stane. Što se pre vaši voljeni naviknu na to, to je bolje.

Izgleda siromašno, ali je jako sito: sir i jaje

Smatram imam puno sreće što imam divnog muža, a sa njim i sina, koji, kad kažem „moram da jedem“, znaju da me tad ne treba odvlačiti na drugu stranu, i koji čak, kad njima poslužim jelo prvo pitaju da li ima nešto za mene ili da li sam već jela. To puno znači, i emotivno, i psihološki. A činjenica je i da su me obojica videla kad sam gladna i kad polako osećam kako mi pada šećer... to se odražava kroz nervozu pa često i žurbu, tresu mi se ruke, preznojavam se… i to nije najlepše ni videti, niti je moju nervozu lako doživljavati (i zato mom mužu svaka čast na strpljenju, i ljubavi s kojom priđe da mi pomogne i da me umiri!). 

S druge strane, kad sebi dam vremena da obedujem, a posebno kad je u pitanju doručak, posle je sve lako, a, ponekad se desi i da se „potrefimo“ za neki drugi obrok pa obedujemo zajedno, čemu se onda svi iskreno radujemo, jer… treba priznati, satnica mi je takva da je mogućnost zajedničkog jela prilično mala.

Žuti sir se smatra masnoćom
tanjir ukrašen grančicom celera

No bilo kako bilo, ja počeh o doručku i red je da o njemu i završim. Iako, naspram drugih obroka, ovaj obrok vizuelno ne izgleda previše „bogato“ (uostalom, ako ga uporedite s engleskim doručkom onda naš, dijabetičarski doručak izgleda prilično jadno), no ne treba gubiti iz vida vrednosti (kalorijske i ostale) koje unosimo u sebe, i odgovorno tvrdim da je, zbog proteina, masnoća, mlečnih prerađevina i vlakana, ovo zaista bitan, ako ne i najbitniji obrok u toku dana. Da ne govorimo o tome da, ukoliko zakasnite s doručkom, maltene morate pomeriti sve obroke u toku dana, što je prilična gnjavaža… 

Zaboravih da primetim, da je možda upravo za doručak najbolje primeniti ono pravilo o životinjskim masnoćama koje se mogu jesti jednom u deset dana. Tada, uz  parizer (ili posnu šunku) i vaše dve kriške sira, možete sebi dozvoliti i jednu kriškicu (10g) nekog žutog sira (kao što je gauda ili neki drugi "masniji" sir), pavlake, kajmaka ili čak putera. Možda nije loše u početku, meriti to parče (na vagu stavite prvo prazan tanjir, pa odmerite "masno" pa onda dodajte ostatak.

Samo pazite da to zaista bude to parčence od 10g (i zašto samo 10g? Pa zato što inače u toku dana, sa salatama pojedete još oko 2 kašičice ulja (2x10g), a 30g masnoća je apsolutna dnevna količina za unos u organizam, pogotovo što masnoća uvek ima i u ostaloj hrani, pa se tako onda, u principu, unese i više. Inače, normalna doza dnevnog unosa za zdravog čoveka je 70g) i da ga pojedete sa hlebom predviđenim za taj obrok. Nemojte dodavati još "da se nađe". Nema potrebe. Kažite sebi da ćete se opet ovako "nagraditi" za 10 dana, dakle, zadovoljstvo nigde neće pobeći, ponovićete ga, a pritom ćete sebi obezbediti normalno funkcionisanje organizma između ta dva mala "zadovoljstva"...