26.2. sam bila na kontroli kod nutricioniste. Opet su nas merili posle doručka i u odeći, pa sam onako malko sumnjala da će biti nekih rezultata. A moram priznati i da me je prilično bilo strah, obzirom da sam shvatila da u Vrnjačkoj banji faktički jedem više nego što sam ikad jela kod kuće (i to ne samo kad je hleb u pitanju nego uopšteno!). Naime, pre VB, moj sistem ishrane je ličio na onu staru:
- Doručkuj kao kralj
- Ručaj kao s prijateljem
- Večeraj kao siromah
U principu sam se manje više pridržavala nekih pravila hrono ishrane koju sam kombinovala sa nekim pametnim stvarima iz Montinjakove GI dijete, pa sam tako sebi dozvoljavala hleb (isključivo ražani ili sa žitaricama) ujutro, uz dozvoljen puter (margarin nikako ne jedem zbog transmasti, a sadašnja otkrića nutricionista potvrđuju da sam bila u pravu!), šunku i sir, za ručak sam mahom bila previše u žurbi, pa je tu nastupao NutriBullet, pa sam mućkala razne povrćke i semenke (što zapravo i nije bila tako loša ideja) ali faktički nisam jela ništa drugo. Zapravo sam imala samo jedan, "realan" obrok, u vidu parčeta mesa i salate. Subotom nisam uspevala da odolim ponekoj poslastici iz pekare (znam, znam... to je opasno, ali taaaako dobro!)... I tako, Vrnjačka banja je okrenula moj nutricionistički život, što sam predstavila u nekim prethodnim člancima.
Kao rezultat sveta, sa sve doručkom u stomaku i odećom na sebi, posle manje od 10 dana, imala sam kilogram manje. To deluje kao malo, ali nutricionista je bila prezadovoljna i čestitala mi je. A da je bilo razloga za čestitke, otkrila sam dva dana kasnije, u Beogradu, kad sam otkrila da zapravo nisam izgubila 1 nego 2 kila! Dodajmo tome da je moj obim struka bio 105, a obim kukova 120.
Nekoliko dana kasnije, odnosno 4. marta 2016, ponovno merenje je pokazalo2,5 kilograma manje, obim struka 94 i obim kukova 115, A to je već veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki pomak.
Dodajmo tome da se moje glicemije nisu povećale nego su nastavile da se kreću u okviru onog što smo tamo napravili: od 7,7 do 5,7 ujutro, i oko 5,5 u toku dana, s lepom glicemijom, "by the book", od 2 jedinice više posle jela. Treba reći da sam po povratku, striktno primenila ono što su me naučili tamo: iako sam spavalica, a da bih stigla da jedem toliko puta dnevno, namerno sam sebi stavila budilnik na 7h30, tako da doručkujem najkasnije u 8, pa mi je onda lako da ispoštujem i užine i ostale obroke u toku dana.
Hleb mi predstavlja problem utoliko što bih, kada bih kupovala hleb, sigurno vrlo brzo poklekla i isekla veće parče hleba. To sam rešila tako što sama umesim testo od pola kilograma raženog brašna i malčice pšeničnog brašna tek da pokrene kvasac, pa dobijeno nadošlo testo podelim na tri dela (što mu dođe otprilike 3x240 grama, odnosno 3x(3 porcije od 60g + 2 porcije od 30g dnevno). Dva dela stavim u vakum kese i ostavim u frižideru, testo se i u frižideru diže ali nešto sporije, a treći deo podelim na kuglice od po 60g i ispečem. Da se ne bi lepilo, obložim ih ovsenim brašnom što im daje prelepu koricu, kao iz filmova, a ja dobijam svoj svež topli hlepčić. U nekom od sledećih članaka ću objaviti recept i postupak izrade hleba.
Ove hlepčiće jedem za tri glavna obroka i dve užine (prepodnevnu i večernju) i trudim se da maksimalno ispoštujem uslov da proteine ne jedem posle ručka. Tako manje opterećujem svoje bubrege, a očigledno je i da mi stomak radi bolje nego ikada pre. I nisam gladna.
 |
| Moje stare walkmaxice su crvene ali jako liče na ove http://www.walkmaxx.rs/patike/ |
Uz to, iako sam se vratila na svoje "brdo" (deo Beograda gde živim je jako, jako strm i brdovit), obučem svoje stare Walkmax patike i pokušavam da se nateram da hodam najmanje 40 minuta dnevno. Da bih bila sigurna da sam "otpešačila" svoje, odredila sam da napravim najmanje 5500 koraka dnevno (oko 3,5km) i koristim svoj dragi telefon kao dragocenu ispomoć.
Naime, iPhone ima divnu aplikaciju za zdravlje, pa pomoću gps-a meri vaše kretanje, prepoznaje vožnju kolima, pešačenje, pa čak i penjanje uz stepenice! To je veoma korisno i pomaže mi da onih dana kad se manje krećem ispoštujem barem minimum. Kada pada kiša pa nemam baš želju da se sa mojom kucom smucam po komšiluku, ili nemam potrebu da idem do daljeg "Maksija" da kupim lepe jabuke i posni sir (balans je prilično zadovoljavajuć), onda hodam u mestu ili koristim steper (ili oba). Ako se odlučite za steper, podesite jačinu na najslabije inače ćete imati intenzitet kao da se penjete uz stepenice. To može biti dobra stvar za kasnije, ali sad za početak nije loše samo hodati... Jer ako dobijemo upalu mišića, to nam se neće dopasti i nećemo hteti dalje da se "mučimo" barem dok bol ne prođe... a dok to ne prođe nećemo ništa raditi, i onda rizikujemo da se vratimo u onu nekadašnju sedeću letargiju... što nikako ne valja.
Bilo kako bilo, novi režim ishrane, prema ada tablicama, bez šećera, bez masnoća (bar ne kao što sam do sad navikla) i slično, čini da polako gubim na težini. To je zaista malo, po 100-200g dnevno. Ponekad čak idem malko unazad, pa tako ponekad izgubim "samo 200g", ponekad "dobijem" 400, pa onda izgubim 700 i tako redom. Bilo je i dana kad mi je kilaža ostala potpuno ista, ali sam sad već na to navikla i sad se prema vagi ponašam prilično ležerno, kao prema dobroj drugarici.
U međuvremenu, prijatelji mi kažu da se i tih par kila već vidi, lice mi je mršavije, koža zategnutija, a stomak manje otekao. Oh... imam još stomaka koji visi, ali se to više ne vidi toliko u odeći... i to je već veoma lepa stvar :).
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire