Nutribullet – Čarolija ili problem?

Da se ne lažemo: ko god je u ovoj zemlji upalio tv, otvorio novine ili otišao na net, video je i reklamu za Nutribullet. To jeste nešto što postoji već godinama u inostranstvu i o čemu mnogo ljudi još samo sanja i, zaista je sjajno. Znamo već celu tu priču: to je bolja verzija blendera, koja melje hranu u nešto nalik na gusti sok ili kremastu supu (hladnu, iako sad postoji Nutribullet koji greje hranu, ali to je već neka druga priča, skuplje je, i nisam sigurna da li mi se sviđa ili ne.)

Zapravo, ono što me je zaista privuklo Nutribullet-u je zapravo upravo mogućnost korišćenja sirovih namirnica: njihovo kuvanje, ili grejanje već nije to: uostalom, isprobala sam i smatram da je zagrevanje mlevenih namirnica prilično nezgodna stvar: ukus se menja, a i tekstura nije ista: kad poželim da pojedem krem supu, uradiću to kao i obično: skuvati supu a onda samleti povrće ručnim blenderom, kao što sam to uvek i radila…. Navikla sam na svilenkastu teksturu i skoro sladak ukus kuvanog povrća, i… žao mi je, Maja Volk će sigurno biti baš nesrećna, ali ne, nemam nikakvu želju da kupim taj veći, skuplji i zagrevajući Nutribullet. Moj seksi, metalik crveni je već sjajan i volim ga onoliko 😊.

Kombinacija: Iceberg salata, prokelj,
rotkvice, paradajz, malo h.soli i limuna

Otkad sam ga kupila (a priželjkivala sam ga duuuugo, štedela za njega još duže, i srećni sam vlasnik već više od godinu dana), imala sam priliku da ga testiram na mnogo načina, pri čemu sam se vrlo brzo uverila da su neki recepti koje knjiga (koju dobijete uz aparat) preporučuje, apsolutno nemogući za pravljenje (jednostavno nema sastojaka), preskupi… ili jednostavno, preopasni za nas dijabetičare.

I tu nastaje problem: da li je Nutribullet diabetic-friendly, ili ne? Ovo pitanje sam postavila svojevremeno i nutricionisti na seminaru u Vrnjačkoj Banji. I odgovor je… upravo jako pametan: zavisi za šta ga koristimo, i šta stavljamo u njega.

Tako je zanimljivo gledati
kako radi!!! :D

Naravno da će jedan zdrav čovek moći u njega da ubaci upravo sve one užasno skupe i lepe stvari kao na reklami sa Majom Volk… i neće mu biti ništa. Skoro sam razgovarala sa jednom jako dragom osobom koja je čak imala drugi problem: u želji da pomogne svojim voljenima da osnaže svoj organizam i da istovremeno uživaju u ukusu, uz zdrave namirnice (poput kelja i sličnih koje baš i nemaju neki prijatan ukus), često je stavljala više različitih voćki. To u principu i nije neki problem (mi dijabetičari uvek možemo da miksujemo voćke ukoliko pazimo koliki im je GI (glicemijski indeks), ali obično su te voćke običnim ljudima kisele… i tako… pa se onda dodaju banane, i takve strašno slatke stvari… i onda, naravno, pošto je glupo praviti za drugo a ne i za sebe… onda nastaje haos sa glicemijama.

U tom smislu, da, Nutribullet je opasna stvarčica… i to zaista opasna. Jer naše telo ne funkcioniše na isti način kao „nedijabetičarsko“, i ne možemo to ignorisati. Tako, sva uputstva koja se često nalaze uz sokovnike, nutribullet i blendere, NISU uopšte adaptirana za nas. A mi smo posebne cvećke, jedinstveni smo… iiii, najzdravije se hranimo 😊.

Kombinacija: sorbe-shake
(Smoothie-Frikom + malo vode)

Upravo u tom smislu, Nutribullet može da postane najsavršenija spravica koju imamo u našoj kuhinji: Naime, ja ga koristim svaki put kad me zaista mrzi da izmislim neku „povrćnu“ večeru (podsećam, dijabetičari sa oštećenim bubrezima najčešće ne smeju da unose proteine tokom večernjih obroka)… Tada mi Nutribullet omogućuje da napravim sebi hladan sok, mus ili kremastu hladnu supicu i da to pojedem sa mojim ražanim hlepčetom i da zaista uživam. Nutribullet mi omogućava i da napravim sebi sjajan sorbe (sladoled bez mleka, samo od voća), jer je dovoljno jak da je moguće ubaciti u njega potpuno zamrznuto voće, a gustina se određuje tako što se smanjuje količina vode koja se dodaje da bi se olakšalo mlevenje.

Kombinacija: krastavac, iceberg list,
paradajz, listovi crnog luka, limunov sok,
himalajska so, bosiljak

Mnogi se žale da im ukusi, a pogotovo mešanje ukusa (banana-spanać na primer), apsolutno ne odgovaraju. Drugima je apsolutno potrebno da dodaju neku voćku inače misle da neće moći da progutaju jednu ovakvu tvorevinu. To je potpuno razumljivo. Ja sam isprobala lično sve i svašta i na kraju sam shvatila da je najlakše privići se na taj ukus tako što ćete početi pravljenjem jednostavno Gaspaća. Gaspaćo je, kao što i znate, hladna supa/sos od paradajza, krastavca, paprike a služi se u Španiji. Često se pravi gusto poput sosa, pa ljudi umaču čips i druge stvari poput naćosa i slično. No, sasvim je lako napraviti nešto što je sličnog ukusa, iako u njemu nema baš svih sastojaka (možete i adaptirati originalni recept, to je potpuno ok):

Apsolutno neizostavni začini...

1 list zelene salate

1 zreo paradajz,

1 ¼ dugačkog zrelog krastavca

1 lepa zrela šiljata zelena paprika

Himalajska so,  (apsolutno neizostavno za svakog dijabetičara)

Limunov (limi) sok, (ja ga UVEK imam u frižideru)

Perca crnog luka,

Travčice po želji, mešani biber po želji, itd.

Gotov napitak :)
Ako želite crvenije, stavite i malo cvekle,
ali očekujte i malko "zemljaniji" ukus

Iseckajte, ubacite u blender. Ukoliko želite ređu mešavinu, dodajte vode do oznake Max. U suprotnom, igrajte se sa količinom vode (polovina količine vam omogućuje teksturu poput pirea). Dobro zatvorite, izmiksujte i popijte uz tostiran ražani ili heljdin hlepčić.

Kombinacija: prokelj, sirovi karfiol,
iceberg salata, limunov sok, h.so
(ukus će biti blago ljutkast, jer su kupusi
u osnovi malo ljuti)

Ovo je osnova za sve buduće obroke iz Nutribulleta: kad se naviknete na ukus, onda možete da se igrate tako što ćete dodavati različite druge sastojke: par prokelja, malo kupusa, različite vrste salate (matovilac, rukola), rotkvice (pa čak i lišće rotkvice). Igrajte se i sa svežim začinskim biljem: zelena salata, bosiljak i semenke i samo malčice svežeg belog luka čine apsolutno fenomenalni Pesto, i tako redom. I naravno, malčice divnog, svežeg devičanskog maslinovog ulja je apsolutno divan dodatak. Igrajte se, otkrićete divne stvari!

Izvor: http://www.frikom.rs

Kada se priviknete, možete se igrati i sa apsolutno fenomenalnim Hrono-Miksom, Dr Gifing (Frikom), koji je moguće izmešati sa salatom, ali i jabukom i slično, a koji u sebi sadrži fantastičnu šparglu (i to onu mladu, najzdraviju), brokoli… i mnoge druge zelene povrćke koje spadaju u superhranu.

Izvor: http://www.frikom.rs

U svakom slučaju, vodite računa o sledećem: Sastojci su ti koji „podižu“ naš glicemijski indeks. S druge strane, treba imati u vidu da se takozvane „opasne materije“ poput banane mogu, kao i u klasičnoj kuhinji, koristiti kao začin, odnosno da bi se omogućila određena tekstura. U tom slučaju, dodaćete par kolutova a ne celu voćku. Tako na primer, postoji sjajan Frikomov proizvod po imenu Smoothie (odlična mešavina voća za užinu). Dodajte malo vode ako želite sorbe, ili više, ako želite napitak, i, naravno, nemojte takvu užinu praviti svaki dan ;).

I, kakav je zaključak? Ukoliko ste kupili ili dobili ovaj aparat… Nemojte ga bacati ili poklanjati… ili, ju, grozne li pomisli, ostaviti negde u dnu nekog plakara: samo ga pametno koristite. Ne oklevajte, igrajte se, mešajte sastojke, dodajte vaše omiljeno koštunjavo voće, čia (chia) seme i slično… jogurt i mleko takođe mogu biti dobar izbor zavisno od doba dana… i otkrićete da su mogućnosti prilično velike, bilo da mešate tipove ishrane, ili da ste zakleti RAW, hrono, Vegan ili nešto samo vi sami, jedinstveni i lepi, takvi kakvi ste ;)!

Večera – ko kaže da sme da se preskoči?

Mi dijabetičari smo čudo od ljudi. Kad nam postave dijagnozu, odmah povezujemo šećer sa hranom i onda, da šećer ne bi skakao, onda bi da preskačemo večeru. Samo organizam ne radi tako u stvari. Dok sam bila u Vrnjačkoj banji, objasnili su mi (najzad) da telo ima specifičan način funkcionisanja. Tako, ako posle jela i dođe do skoka od par jedinica (ili više, ako pojedete nešto što ne treba), izbegavanje obroka nije rešenje, jer ne samo da se nivo šećera ne održava nego može doći i do drastičnog pada, nedostatka energije, gubitka snage i… gomile drugih prilično neprijatnih komplikacija. Potrebno je hraniti se i zbog samog insulina. Naime, da bi insulin mogao da deluje, potrebno je da telu damo gorivo, pa je stoga i postavljen taj način ishrane, koji po mnogo čemu podseća na hrono ishranu (najviše po tajmingu), iako se i od tog načina ishrane razlikuje po nekim prilično bitnim savetima, koje dijabetičari ne mogu da poštuju, ako pogledamo savete nutricionista (o tim razlikama ću neki drugi put).

I tako… kao što je potrebno ručati, tako je potrebno i večerati – OBAVEZNO. Neka to bude samo zalogaj, ako niste gladni, u redu je. Ali nešto u usta morate staviti. I to nešto mora da bude pametno osmišljeno, baš kao što je to slučaj sa ručkom i doručkom. E sad, ne govorimo o brojanju kalorija (ja ih hvala bogu ne brojim, iako bih mogla zahvaljujući božanstvenoj One Drop aplikaciji koju imam na telefonu od marta. O njoj ću posebno pisati drugi put, a za one koji govore engleski, to je pravo spasenje u svakom pogledu, jer vas tera da se veoma ozbiljno ponašate prema svom telu i svojoj bolesti.

Zašto pomenuh hrono ishranu? Pa zato što se večera obavezno dešava oko 18h. 19h najkasnije, ali optimalno je 18h, što je veoma nalik na hrono satnicu. Naravno, većini ljudi je to prerano, i meni je bilo, ali čudo jedno, kad se navikneš, onda ti postane prirodno da nešto tada i pojedeš. I naravno, posle užine u vidu jedne voćkice u 16h, ta večerica u 18h tako lepo legne da je to ludo. A večerati tako rano taman daje mogućnost da se malko ogladni tamo negde oko 22h, kada dijabetičari koji se bockaju i uveče treba da imaju svoju večernju  užinu. Takođe, dobar deo jela i dozvoljenih namirnica u hrono režimu odgovara onome što je dozvoljeno za dijabetičare. Zato smatram da svako ko sebi želi dobro treba da baci pogled na ovaj način života i da primeni bar neke savete. O hrono receptima da ne govorim, oni su pravo blago. 

Od čega se sastoji dobra večera?

Dijabetičari koji nemaju problema sa bubrezima mogu da jedu sve, s tim da je preporučljivo pojesti nešto lagano: neki lagani protein kao što su riba ili piletina, neko povrće, salatu, parče hleba. Uveče nije problem ni ukoliko pojedete neko jelo od testenine (ipak je bolje ako nije od belog brašna jer ona previše diže šećer), nešto od sira ili mlečno, ukoliko pored toga pojedete i neko povrće, barem u vidu salate.

Pizza od ražanog brašna sa mozzarelom, pravim paradajzom,
kalamata maslinama,
suvim origanom i svežim grčkim bosiljkom

Dijabetičari sa nefropatijom, kao što sam ja, (početnom ili uznapredovalom, što podrazumeva određeni stadijum otkazivanja rada bubrega), nalaze se u mnogo problematičnijoj situaciji, jer u okviru njihove ishrane (pošto se funkcija bubrega ne može lečiti lekovima nego samo određenim načinom života i ishrane), uveče ne smeju jesti proteine. U principu, ne smeju jesti ni ništa mlečno, nego samo namirnice biljnog porekla uz onaj poznati, divni ražani hleb.

Oh, to ne znači da morate da se oprostite od svega zanimljivog kad je večera u pitanju: imajte u vidu da male količine proteina u vidu jajeta, malo mleka ili malo rendanog sira, dodatih u jelo nemaju ulogu namirnice nego se više ponašaju kao začin, pa, po onom što mi je objasnila nutricionista, zapravo se ponašaju poput začina. To izgleda čudno, ali je istina, testirala sam to na sebi. A ova činjenica vam omogućuje da se poigrate i da napravite divne recepte u kojima ćete zaista uživati.

Salata od cvekle i gratinirani karfiol
(složenac ili preliveni karfiol)

Tako, ukoliko se odlučite za povrćnu večeru bez proteina, to ne mora da bude strašno (iako to mesožderima često deluje tako!), i često uopšte nije. Uostalom, pogledajte gomile divnih indijskih (često vegetarijanskih) recepata, i shvatićete da su ovakvi obroci sasvim ok. Zapravo, ono što nas dijabetičare i ralikuje od svih ostalih je upravo to što kod nas postoji potreba da budemo umereni u svemu, ali i da jedemo SVE vrste namirnica (i povrće, i proteine, i masnoće i ugljene hidrate... samo je fazon u rasporedu i količini). 

Možete jesti sve: od krostinija i pizze sa povrćem, na italijanski način, preko raznih gratiniranih jela (ova jela često zovu „prelivenim“ povrćem zbog mleka i jaja kojim se prelije povrće i zatim zapeče, a ponekad čak i složencem), ili možete dinstati ili grilovati povrće, jesti povrćni lonac, ili, što da ne, praviti sebi divne špagete od tikvica (eto nas ponovo u hrono ishrani), sa sve sosom marinara od pravog paradajza. To je, naravno i prilika da probate neka fantastična mediteranska, pa i provansalska jela, baš kao što je čuvena Ratatouille (ovde to zovu Ratatui).

Ne zaboravite da kombinujete bar dve vrste povrća, a da bi i oko bilo sito kao i stomak, uvek se potrudite da tanjir bude pun boja ili bar s dobrim kontrastom. Dobar kontrast (koji privlači mozak i nepca) je odnos zeleno-crveno na tanjiru. (To odgovara kombinaciji spanać (ili zelena salata, ili paprika ili boranija) – paradajz, na primer). Ukoliko odlučite da sebi napravite karfiol (što da ne?), napravite ga na pari pa ga prelijte s malo maslinovog ulja, a pored poslužite zelenu salatu sa malo paradajza i maslina.

Jevrejski specijalitet šakšuka bez kobasice i sa samo jednim jajetom je odlično rešenje, jer zaljućuje ali i osvežava, a na sličan način možete možete jesti i spanać (prodinstan samo sa malo belog luka), ili blitvu (francuzi je pripremaju tako što je prodinstaju a zatim zapeku sa malo belog luka i parmezana). 

U jela gde protein dodajemo u vidu začina  spadaju i pica margarita (s testom od speltinog ili heljdinog brašna naravno), te krostini od ražanog hleba sa malo mozzarelle, cherry paradajzom i maslinama. (prednost ova dva jela je što ne morate posebno jesti hleb jer ga već imate kao osnovu vašeg jela). A krostini su posebno dobra varijanta kad žurite negde jer se brzo spremaju ;).

Nutribulet spreman za rad :)

Takođe, nije uopšte bitno da li je jelo toplo ili hladno, da li je pečeno, kuvano, ili sirovo. Možete odlučiti da napravite sebi šejk od povrća (kao hladnu krem čorbu) u blenderu ili Nutribullet-u (preporučujem fenomenalne Iceberg Salad Centar Smoothie kombinacije  u čašama povrća spremnog za blender: u njemu ima i voća, ali je sjajno za one dane kad žurite i kad ste pojeli manje voća nego što treba dnevno ;) – a njih možete naći u Maksiju, Idei i drugim velikim prodavnicama…).

Isto tako, provalila sam da je potpuno lako napraviti „izuzetak“ i provesti veče s prijateljima. Ovo što ću reći je jako bitno, jer mi, dijabetičari, često imamo utisak da smo osuđeni da provedemo ostatak života u potpuno antisocijalnom modu, bez mogućnosti da ikada više pojedemo bilo šta sa prijateljima (zbog satnice, namirnica koje se upotrebljavaju i služe i slično). To nije problem. U slučaju da treba da se nađete s prijateljima recimo u 20h, i znate da ćete nešto morati da pojedete, a svejedno imate svoju dozu insulina da primite u 18h, tad pojedite pola parčeta ražanog hleba i, recimo, jedan paradajz, pa, kad se nađete s prijateljima, nećete biti toliko gladni pa će zakuska koja vam bude poslužena, moći da se adaptira i da posluži umesto večernje užine ;). Tada ćete jednostavno gricnuti nešto od povrća (salatu), parčence sira, a izbeći hleb i mnogo suhomesnatog te turšije pune soli, i tako ćete sasvim lepo održati svoj režim. Takođe, imajte u vidu da razne vrste pića različito utiču na šećer, pa je tako pivo poput tečnog šećera, pa je potpuno zabranjeno, alkohol (rakija, viski i sl.). Vino je dozvoljeno u vidu jedne idealne čaše, s tim da nije zgoreg znati da belo suvo stono vino snižava šećer, dok ostala vina manje ili više podižu nivo glicemije.

Iako boja deluje neprivlačno,
za one koji nisu navikli,
zapravo je Dijet mix fenomenalnog ukusa :)

No, da ne dužimo više, pošto ćemo o jelu s prijateljima pisati drugom prilikom, šta je važno za večeru? Jedite polako i jedite nešto što volite. Ako je to samo salata, uživajte u njoj. Ako je kuvano, bitno je da to bude od neskrobnih povrćki (ali su zato proteinske povrćke poput pečurki sasvim dozvoljene), i da, ako večera podrazumeva voće, uračunate gramažu tako da odgovara ukupnom broju od 300g dnevno. Pritom, paradajz je jedina voćka (uz avokado doduše ali njega ređe jedemo zbog cene ;)) koji se jede u salati i koji ne ulazi u zbrajanje voćnih grama! To ne znači da ga možemo neograničeno jesti, ali jedan veliki paradajz po obroku će biti sasvim ok i neće podići šećer, znam to, testirala sam J.

Šta god da sebi spremite, poslužite u manjem tanjiru i pojedite polako, uz pažljivo žvakanje. Ova hrana, pogotovo sirovo povrće u vidu salate ili hladne supe će vam omogućiti da siti dočekate veče. Ukoliko u vašem režimu ishrane nemate predviđenu večernju užinu, pojedite pola parčeta ražanog hleba više (što predstavlja neku vrstu ekvivalenta večernjoj užini): cilj je da ne budete gladni i da lepo odspavate noć.

Naravno, ukoliko u toku noći primetite da imate veliki pad šećera (koji vas nagoni na jelo tokom noći), izmerite glicemije i o tome obavestite lekara i nutricionistu. Postoji velika mogućnost da će vam promeniti terapiju, ili režim ishrane, pa i dodati užinu… no svakako o ovim stvarima nemojte odlučivati sami, jer, živi sam primer da, u želji da učinite dobro, najčešće pogrešite i sebi napravite medveđu uslugu …

Ukoliko ne znate šta biste mogli sebi da spremite, spremila sam neke recepte koje imam nameru da objavim u sledećim postovima J. Hvala vam na čitanju, i do skorog viđenja i hvala na komentarima!

Ručak – apsolutno najvažniji obrok u toku dana

Ručak… Eeee, da. Kad pogledate prilično čudan režim ishrane nas dijabetičara, ručak je taj kada je moguće sebi pričiniti najviše zadovoljstva, prema merilu našeg "prethodnog" nedijabetičarskog života. Po onome što sam videla i u VB, u principima hrono ishrane, ali i u preporukama za dijabetičare, ručak i dalje nije momenat za nešto slatko, ali ipak, ako ste mesožder, supojed ili jednostavno žudite za nečim konkretnim, tad je pravi momenat za to.

Takođe sam u preporukama nutricionista (raznih) primetila da i „zabranjene“ (slatke, masne, siraste i ostale) namirnice nisu toliki problem ako se koriste više u vidu začina, odnosno kao dodaci koji jelu daju više ukusa. Naravno, nije zgoreg voditi računa o dozvoljenim namirnicama, u smislu da, ako odlučite da jednog dana vašu ćureću šniclu (koja je potpuno dozvoljena) napunite parčetom suvog mesa (vrat je ok, on je i manje mastan od slanine, samo pazite da ga nisu konzervisali šećerom...) i parčetom žutog sira, imajte u vidu da ste za sledećih nedelju dana „potrošili“ ovu vrstu dodataka i da je bolje preći na nešto drugo. Takođe, onih dana kada vam se meso ne jede mnogo, niko vam ne zabranjuje da meso zamenite ribom, ili jajetom (1 jaje jedako 50g mesa). Opet, kada su jaja u pitanju, ona jesu superhrana, ali ako imate problema sa holesterolom, nije zgoreg ograničiti unos jaja na neka 2 nedeljno. (Ukoliko treće iskoristite kad pravite musaku to nije strašno, jer, kao što reče doktorka nutricionista u VB, kada mleko i jaje koristite u musaki, njihovo učešće u ukupnoj glicemiji bude zanemarljivo, jer ih nema mnogo).

Šta je važno kada je ručak u pitanju?

Ručak obavezno mora da se sastoji od:

Teleća čorbica služena u "Merkuru"

• -          Supe (povrćne, mesne, nemasne čorbice)…
  manje više sve dolazi u obzir, ali naravno, mora biti domaća. Imajte u vidu da je za nas dijabetičare supa od povrća mnogo korisnija od one procedjene u kojoj ima samo testenine od belog brašna (koju tako vole u ovim našim krajevima). Recimo da bih, lično, sebe ponekad častila supicom sa knedlama, ali budući da su one pravljene od pšeničnog griza i jaja, verovatno bih morala da napravim ravnotežu tako što bih za ostatak ručka jela nešto „zeleno“ uz jako posno meso. Kažem verovatno jer još nisam probala s obaveznim merenjem šećera posle ručka. Čim to uradim, svakako ću to upisati :). Što se tiče ostalih supica i čorbica, zapravo, jedino što je bitno to je da ne budu masne (Gordon Remzi odmašćuje hranu tako što pažljivo na površinu iste stavi upijajući papir i polako, pazeći da se ne pokida, ga podigne i baci u kantu. Upijajući papir pokupi dobar višak masnoće, a on supice i ostala tečna jela služi tako da budu manje masna...), a u VB su čorbice zapržavali bezglutenskim brašnom za svaki slučaj (kako rekoše, ima među njihovim gostima i onih koji možda ne znaju da su alergični, netolerantni ili imaju celijakliju i svakako ne bi bili srećni da to njihov gost otkrije baš kod njih ;)). Bilo kako bilo, količina brašna je bila tako mala da nije uticala na naš GI, a ja lično, opet, volim da koristim kukuruzni skrob. On jeste po sastavu „sladak“, ali ga ima dosta malo (2, maksimum 3 kašičice na lonac od 4l), tako da to i nije tako strašno, a čorbice jesu zanimljivije od supa upravo zato što u njima ostaje povrće i ostali sastojci. 

Ono što može biti zanimljivo, a preuzeto je iz Hrono ishrane, to je da krompir, koji kuvate u supi, da bi zadržao svoje hranljive sastojke, valja kuvati u hladnoj vodi (sipate hladnu vodu i dovedete do ključanja).

Spanać sa malo belog luka, kuvana govedina iz supe pa zapečena,
salata od 1 paradajza s malo h. soli i maslinovog ulja

• -          Glavnog jela koji se obavezno sastoji od povrća i mesa ili nekog drugog proteina. 

Planiranje glavnog jela je uglavnom stvar ravnoteže. Kažu da treba planirati jednu ravnu (servisnu) kašiku ili malu kutlaču „slatkog“ povrća (šargarepe, graška, pečenog krompira itd), dve kašike „neslatkog“ (uglavnom zelenog povrća kao što je kupus, spanać, itd), i komada mesa. Taj komad ima, cca 100 do 150g i nije mastan. To je ili parče govedine, ili parče teletine, ili ćurka, file minjon (posni deo svinjetine), piletina ili riba. Ako služite spanać, možete u principu u njemu poslužiti jedno jaje, poširano ili na oko . Ribu možete peći ili grilovati.

Kada je ručak u pitanju, čak i klasična jela poput tzv. Slatkog kupusa, musake, mesa i povrća pod sačem, i sl. su potpuno dozvoljena. Slatki kupus zapravo jedino ne sme da sadrži masno meso, a luk i uopšte osnova se prže na najviše pola kašike svinjske masti. Takođe, kad je musaka u pitanju, niko vas nije osudio da nikad ne smete da pojedete musaku s krompirom (samo krompir kratko prokuvajte pa onda ređajte i neće biti nekuvano), a opet, kada je musaka u pitanju, uvek možete da probate pravu grčku  (plavi patlidžan, juneće meso, žuti kozji sir i paradajz sos), musaku sa karfiolom, sa prazilukom, tikvicama ili spanaćem, a skoro sam u nekom Hrono-jelovniku videla i divnu ideju za musaku sa kiselim kupusom. Neke recepte sam već probala, druge imam nameru da isprobam i da, kasnije, objavim ovde u vidu recepata.

Ako vam se jede krompir pire, ja bih lično radije savetovala pire od kuvanog pravog krompira (a ne onaj iz kesice), s vrlo malo mleka i malo maslaca jer su obe namirnice ipak problematične za nas dijabetičare. Neka jedna kašika bude onako za „da mine želja“, a imajte u vidu da je pečeni krompir, ili krompir na pari (sad su u Maxi-ju dani krompira, probajte sortu „Roseval“ odlična je za kuvanje na pari), sa malčice soli i peršuna. Tada možete da iskoristite onih 10g putera, a krompir tad bude još slađi nego ikad J.

Salata: rukola, paradajz, crveni luk, malo maslinovog ulja,
origano, himalajska so, masline

• -          Salate – SVE je moguće: desalinizovani kiseli kupus, rendana šargarepa (probajte mešavinu šargarepa-celer-beli luk-peršun), krastavac, paradajz, običan kupus, zelena salata (najbolje je koristiti čvršće vrste), mešane zelene salate (probajte rukolu, sremuš, matovilac, bebi spanać), grčka salata (poput naše šopske, ali uz dodatak maslina), … sve to uz par kapi maslinovog ulja (učinite napor, investirajte u DOBRO devičansko ulje!), i eventualno malo limuna. Ako baš morate, par kapi balzamiko sirćeta, bez obzira na to što je slatko, učiniće pravu magiju.

• -          Ražanog hleba. Ovde je bitno reći da vam je „doza“ za svaki obrok 60g hleba, sem kada jedete testenine, ili neko skrobno jelo poput pasulja ili jela s puno krompira. Tada ćete uzeti samo 30g.

Lično, kako nemam baš naviku da jedem hleb tokom jela, obično hleb pojedem na kraju, sa salatom, tako da mi to ispadne poput deserta. Ljudi koji su  navikli da jedu sve odjednom obično u početku mogu da imaju problem sa tim da „nisu dovršili“ obrok, ali to je više psihološki nego što to ima veze s našom fiziologijom. 

Testirala sam i ono vezano za jelo dok čitate, dok pričate s drugima ili jedete sami. Zaista se lako zaboraviš ukoliko pred sobom imaš knjigu, i usput jedeš. Ako je još šerpa ispred mene, uhh to je dupla tragedija! Zato nutricionisti uvek kažu da treba poslužiti jelo a zatim posudu vratiti na šporet (a ne na sto ispred vas). Tako, ako baš poželite da uzmete ponovo, svakako morate da ustanete od stola da biste to uradili i, naravno, pošto vas to prilično mrzi (a i onda biste morali da dokazujete zašto ipak imate karaktera iako ste očigledno popustili što je apsolutno velika gnjavaža), pa ćete ostati na količini koju ste prvo sipali.

Primer obroka iz "Merkura"
Ovo je zapravo bilo posluženo za večeru,
ali pošto ja ne smem jesti meso uveče,
ovo bih poslužila za ručak.

Takođe, ima istine i da veličina tanjira debelo utiče. Naime, ako upotrebite preveliki tanjir, isti će izgledati previše prazno što će vam dati želju da ga dopunite iako su vam količine koje su nutricionisti prepisali manje više dovoljne za normalno funkcionisanje. Odabrati pravi tanjir, lepo servirati, učiniti sebi zadovoljstvo (pa čak napraviti i da izgleda bolje nego u restoranu), je jako važno. A kladim se i da će vaši ukućani poželeti da jedete ono što vi jedete! (a to je, već, veliki uspeh :D).

Kada jedete sami, nemojte čitati ili gledati tv, jer mozak tad ne "kapira" da organizam jede, pa tad možete i da preterate u količinama. S druge strane, odlično je ako jedete u porodici ili u krugu prijatelja, jer možete pričati s njima, a onda se posvetiti hrani. Ako lepo sažvaćete svaki zalogaj, i mozak će brže znati da je organizam sit, pa će lakše uputiti poruku da je dosta bilo klope. Ako isključite mozak, on će se probuditi previše kasno, odnosno onda kada vam želudac bude već prepun, pa ćete se osećati kao da ste se prejeli (a to se često događa). I tako je zaključak, uživajte u jelu, polako, i uživajte u kontaktu s drugim ljudima, jer je onda ručak zaista vredan, pravi glavni obrok u toku dana. 

Rolovana piletina s nemasnom dimljenom pečenicom i tankim
parčetom trapista, sa prilogom od kratko grilovanih tikvica sa mirođijom
i belim lukom, uz paradajz preliven devičanskim maslinovim uljem

Njeno kraljevsko visočanstvo - užina

Kao što rekoh negde na početku ovog bloga, dijagnosticiranje dijabetesa često liči na malu smrtnu presudu. Ili doživotnu, to mu dođe malko više nalik na realnost. I to tako biva, dok tu aždaju ne prisvojimo i ne pripitomimo, i onda, polako primenjujući ovo ili ono, postane prvo podnošljivija, a onda na nju ni ne obraćamo pažnju.

Jedna od glavnih zabrana, koja mnogo boli hedoniste kao što sam ja je zabrana slatkog, slatkiša, peciva i svih onih mmmmmmmmmmmmmmmmmmhmmmm stvari, koje su odjednom postale otrovnije od najgore droge ili otrova.

Mandarina, jagoda, kumkvat (fortunela) spadaju
u dozvoljeno voće, poput jabuke

Zato je jedno od otkrovenja na Edukaciji u VB bilo upravo otkrivanje važnosti užine. Naime, oduvek sam, čak i kad sam bila dete, smatrala da užina služi ili da te učiteljice maltretiraju tako što će te terati da jedeš to parče hleba sa margarinom i parizerom (a ni margarin ni parizer, koji je često bio i nešto drugo, što nikad nisam našla u radnji, brrr), dakle sila prinude da što bolje izgubiš deo velikog raspusta, popodnevna užina je bila način da se od mame „iskamči“ nešto lepo slatko, kao što je rolovan hlepčić sa čokoladom (pain au chocolat), ili često parče hleba i crne čokolade, ili neki kolač… uglavnom, način da se na „legalan“ način dođe do nekog slatkiša.

Kad su mi onomad, 2014. u bolnici „uvalili“ večernju užinu, ne samo da mi niko nije objasnio čemu to služi, nego sam je i ja sistematski izbegavala, bojeći se da ću tako „dići“ još više taj neposlušni šećer koji je bio jedan od razloga zbog kojeg operacija nije mogla ni doći do razmatranja. E da su mi tad rekli… Ali nisu. To se često dešava. Lekar odredi nešto za vas, i to je a priori dobro za vas, ali vam ne objasni zašto je to potrebno, pa vi to izbegavate, i napravite još gore. Ipak, ne preporučujem ni slepo „slušanje“ šta kažu lekari. Naime, ja sam svojevremeno slušala i slepo i bespogovorno sledila šta mi se kaže, pa sam nastradala od lekarske greške. Ipak, to ne znači da ne treba ni slušati lekara. Treba. Ali pitajte, posavetujte se. 

Po zakonu, lekar je dužan da vam objasni sve aspekte vaše bolesti, aspekte terapije i u čemu ista pomaže, te koje su eventualne posledice ili nuspojave koje dolaze zbog iste. Drugo je kad ste dete, pa je bitno da vam pomogne odmah i da vam omogući da dobijete šansu za lep život. No tad postoje roditelji koji su dužni, u detetovo ime da saslušaju lekara i da u lečenje uđu svesno i obavešteno, jer je to najbolji način da prepoznaju eventualni problem i na vreme ga rešavaju s lekarom. A kad ste odrasli, zaboga pismeni ste, saslušajte lekara, pitajte ga sve što imate, pa onda odlučite. To podrazumeva, ako treba, i džedžanje po internetu (ali ne uzimajte sve zdravo za gotovo!!! Na netu često pišu najgore stvari, koje često nisu baš takve u vašem slučaju), i sastavljanje spiska pitanja. Ako je u pitanju lečenje, vaša pitanja moraju počinjati sa „šta“, „kako“ i „zašto“. Ne zaboravite da argumentujete uz pomoć vaših simptoma i da tražite da se to objasni na vašem konkretnom slučaju. Naime, čak i ako je u pitanju objašnjavanje načina na koji će neka operacija biti izvedena, (uz pomoć snimaka i ostalog), i koliko god vas ovako nešto "neprijatno" plašilo, ovakvo obrazlaganje može lekaru često pomoći da za vas odredi najbolji pristup, da proceni izvesne rizike, koje možda ne bi odmah primetio zbog „rutine“ vašeg slučaja uopšteno i tako dalje. Jer svako od nas je cvećka za sebe, pa običan mladež može kod mene biti roze, a kod vas na tufne. O, ne pričam gluposti, doživela sam to na svojoj koži više puta.

Grejp, 2 seckane jagode, 1 mali seckani kiwi,
kašika borovnice i stevija, divna voćna salata
ukupno 180g voća

A kako se to uklapa u užinanje? Pa jednostavno! Kao što rekoh, dugo sam, zbog straha od dodatnog gojenja i dodatnog dizanja šećera izbegavala svaku vrstu međuobroka. To je za mene bilo „grickanje“, pa ako sam to i radila, to je bilo s puno griže savesti, a onda kad imate grižu savesti, onda se „bacite“ na taj slatkiš ili šta već, i onda naravno pojedete više, jer „da se ne baci“ i „nek ide život“. Naravno, vaga odmah „provali“ da ste zgrešili… I nastane haos. A samo je trebalo neko da mi kaže zašto je to važno... i, da postoji i jedenje koje ne goji ^_^... Zapravo kilaža normalno fluktuira od dana do dana (pa i doba dana!) o čemu ćemo pričati neki drugi put. Uglavnom, lekari u VB su po prvi put imali vremena (o znam, to je bilo predavanje, pa nije lično, ali dobro, zato možda i nije bilo loše što sam zapisivala, iako su mi se neki dobrano podsmevali „vidi je ponela tefter ko u školi“), da nam objasne kako i zašto užina.

Tako, dijabetičar MORA da užina. Naime, ako su užine opcija kod običnog čoveka, mi „slatki ljudi“ smo specijalni pa nam je potrebno da naš metabolizam održavamo budnim tako što ćemo ga naterati da „radi“ češćim obrocima. Tako, umesto da jedemo 3, mi MORAMO jesti najmanje 5 puta dnevno, a po potrebi čak i 6 puta. Šta to znači? Užina će nam poslužiti i kao dodatno gorivo ukoliko moramo da nešto bitno (fizički) uradimo između dva glavna obroka (doručak-ručak ili ručak-večera). Usput, užina je tu da se bori protiv (lekari kažu „da prevenira“, tako da ostajemo u latinsko-francuskom govornom području :D) hipoglicemije (prebrzog pada šećera) pa samim tim i protiv prebrzog rasta šećera koji dolazi nakon toga.

Ništa vam ne zabranjuje da u kiselo mleko ili jogurt
dodate voćku, samo je važno da ona bude
uračunata u vašu dnevnu količinu voća.

Ovde nije loše objasniti mehanizam hipoglicemije i (nasuprot njoj) hiperglicemije. Naime, kada zbog puno aktivnosti ili prevelike doze insulina (ili čak i zbog pojedenog parčeta torte ili belog hleba) dođe do prebrzog sagorevanja absorbovanog šećera, naša jetra (glupavog li organa!!!), kojoj je dužnost da čisti organizam, ali i da stvara šećer (jetra je odgovorna za stvaranje glukoze na primer, kada dođe do lučenja adrenalina, u nekoj situaciji opasnoj po život, pa treba da uradite nešto što zahteva natčovečansku snagu).  E sad, kad dođe do pada šećera, naša jetra smatra da smo u opasnosti i krene da proizvodi šećer da bi naši organi imali snage da se suoče sa stresnim periodom (koji je posledica velike fizičke aktivnosti, na primer jako brzog trčanja da pobegnemo od vatre…), i to radi, ČAK i kad naša hipoglicemije nema nikakve veze sa bilo kakvom opasnošću! Na ovaj način vi, čak i kad sve radite kako treba, jedete samo zeleniš, krećete se i tako to… dođete u situaciju da vidite kako vam raste šećer. I tako se dešava ona famozna insulinska rezistencija, i onda se, naravno, krenemo vrteti u krug, dižemo doze insulina, i naravno, gojimo se, jer insulin nepotrošene zalihe šećera pretvara u salo, i trpa u „džepove“ (tj u naše bokove i stomake), da bude tu za „crne dane“ (koji, uzgled nikad ne dođu, samo smo mi sve deblji i deblji…).

Tako dolazimo do naše šanse za revanš, kada je u pitanju sve što nas muči: težina, šećer… pa čak i nedostatak lepih i simpatičnih stvari koje bismo rado pogrickali. Pa jeste: mi dijabetičari svakako MORAMO užinati, i to je, zapravo, divna prilika da sami sebi poslužimo nešto lepo, pa i nešto što dugo priželjkujemo. Naravno, sve što u sebe unosimo i dalje mora biti adaptirano za naš organizam, ali, iako možda nećemo moći da pojedemo čokoladni kolač (iako… pre nego što krenemo dalje, svakako kupite bilo koji časopis „Dijabetes“ u kome ćete naći priličan broj recepata za sve pa i za slatkiše ;)), popodnevna užina nam daje priliku da pojedemo „nešto slatko“ i na taj način sebe nagradimo.

Stevija u prahu, kupljena u Grčkoj, kod nas je još uvek
teško naći pakovanje, nego ih nalazimo samo u pojedinačnim
pakovanjcima za kafu...
Ali i list-dva takođe mogu da urade posao ;)

Užine se dnevno mogu podeliti na 3 glavna obroka, kada su namirnice koje unosimo u sebe u pitanju:

-          Jutarnja užina je, u principu, produžetak doručka. Tad ćete uneti ili voćku (manju jabuku), ili 2dl jogurta i pola ražene lepinjice. Znam, ne izgleda mnogo, ali kako užina stiže tek 2h posle doručka, za više od toga i niste gladni. Polako žvaćite, uživajte u svakom zalogaju (gutljaju), i garantujem, nećete biti gladni.

-          Popodnevna užina, je, tako, produžetak ručka i „gorivo“ za popodnevnu šetnju. Tada je preporučeno uzeti voćku (imajte u vidu da nam je dozvoljeno 300g dnevno!!!), ali vam niko ne zabranjuje da sebi napravite malu voćnu salatu, ili porciju kolačića (max 100g), - Biobella pravi odlične kekse za dijabetičare od celog zrna, koje ne diže šećer, neki kolač niske UH vrednosti (ima recepata u gorepomenutom časopisu, a neke ću isprobati i objaviti kasnije i ja…). Nemojte za ovu užinu jesti bilo šta što liči na hleb jer ćete hleb ionako jesti za večeru, i za večernju užinu ako vam ju je lekar preporučio.

-         - Večernja užina je, kao što rekoh, bitna ukoliko uzimate večernji insulin humanog tipa, jer on dosta kasno kreće sa svojim dejstvom, pa je bitno da kad se to desi ne dođe do hipoglicemije (i na taj način se spreči da jetra počne da pravi gluposti). Nekim ljudima će tada biti moguće da pojedu voćku, drugi ljudi jedu jogurt (2dl) i pola lepinjice, a ljudi sa nefropatijom (bubrežna insuficijencija) umesto jogurta mogu uzeti neku voćku i svoju polovinicu lepinje.

Miksovano crveno voće sa malo limunovog soka,
malčice stevije i kašikom Granice jogurta
umesto šlaga

Deluje monotono? Da, zaista, ako se doslovce držite ovog što sam napisala. Ali, niko vas ne obavezuje da pijete samo jogurt: njega možete zameniti niskomasnim kiselim mlekom. To kiselo mleko možete ukrasiti i nekom voćkom (ipak, vodite računa da vam ona „uđe“ u dnevnu količinu od 300g). Voćna salata vam daje priliku da iskombinujete ukuse, a, zašto ne biste upotrebili smrznuto voće i samleli ga pa tako napravili odličan sladoled ? Voćni sladoled se, inače, zove „sorbe“ i to je, zapravo, najlepši, najvoćniji, najefektniji od svih sladoleda. Voćku možete i samleti u nutribulet-u i izmešati sa čija semenom i od ovakve užine napraviti super-hranu. (ideja: 2-3 jagode, ¼ jabuke sa korom, ravnu kašiku čija semena, ¼ limuna bez kore (zbog pulpe), može i jedan mali kivi, kašika borovnice… u okviru gramaže, naravno, dodajte vodu do označenog maksimuma u čaši za miksiranje i pustite Nutribullet da radi. Ako vam treba slađe, stavite listić-dva stevije (ako imate biljku) ili malo stevijinog praha, i to je to. Ako tome dodate i led nakon miksanja (još se nisam usudila da lomim led u Nutribullet-u, iako bi, u principu morao biti dovoljno snažan za to) dobićete divan frape).

Za večernju užinu, opet jogurt može postati voćni jogurt ako u njega dodate ostatak voća od dnevne količine, par borovnica ili seckanu jagodu, malinu ili dve, pa će onda ražena lepinjica faktički samo da „zatvori“ priču i zasiti onoliko.

izvor:
http://www.agrostand.com/proizvodi/1385884657.jpg

 Zaboravih da kažem da jogurt, u skladu sa svim onim što je rečeno o mastima, a da bi bio dozvoljen za dijabetičarsku ishranu, ne sme da bude pun mlečnih masti (jer bi tad zapravo spadao u masne namirnice). Idealno je uzeti što posniji jogurt, u VB daju jogurt od 0,5%. Ovaj jogurt se teško nalazi na tržištu (a da nije bezukusna vodica), ali sam ja našla sasvim prihvatljivu varijantu u Mladenovačkoj mlekari „Granice“. Naime, uz klasični „ljubičasti“, koji je onako fino gust i divnog ukusa, ova mlekara proizvodi i svetlo-plavi jogurt sa 1% masti. Taj jogurt je zadovoljavajuće gust, nije ni prekiseo ni premalo kiseo, nego taman kako treba, i, što je najvažnije, lepo zasićuje, a lepo se meša i sa voćem (ukoliko hoćete da pravite voćni jogurt ili voćni pire…). Ukoliko ne možete da nađete tako nešto, moraćete da potražite jogurt sa oznakom "light" ili "dijet", uz obaveznu proveru mlečne masti. Imlekov "Balans" ima 1% mlečne masti, pa ga uzimam kao dobro merilo. A ako s vremena na vreme uzmete kiselo mleko, kako na našem tržištu NE POSTOJI kiselo mleko sa 0,5 posto masti, uzmite ono Imlekovo plavo, ono ima "samo" 2,8%, i naravno, pokušajte da ga ne jedete baš svaki dan ;).

I eto… To je bila priča o užini. I prestanite da je izbegavate, njeno veličanstvo je zaista divna stvar za nas J

O doručku...

Viršle i paradajz pelat kao ukras.
Za pelat, pazite da u konzervi, odnosno u sok
nije dodat šećer!!!

Juče moja mama ulazi kod mene da bismo krenule u jutarnju kupovinu (to je kod nas zakon, tokom dana se ne viđamo i svaka vodi svoj život, ali se obavezno nađemo ujutro, idemo da kupimo ono najneophodnije i onako se slatko istoročemo o svim problemima, politici, ukućanima i, uopšte o bilo čemu što nam padne na pamet), i zatiče me za stolom. Naime, otkad sam bila u VB trudim se da ispoštujem doručak onako kako su to nekad radili, a da bih to mogla (pa i samim tim, da bih mogla da ispoštujem pauze od 2 sata između mojih 6 obroka), gledam da doručkujem oko 8h najkasnije. Tog jutra sam zakasnila, svašta nešto sam radila, i moje viršle i sir su ostali usamljeni dok su čekali (čak se na viršlama malo sparušila kožica, ali nema veze. I tek, mama mi, ugledavši moj tanjir (koji je daleko od zdelice muslija ili tosta sa šunkom), reče „wow, ti kao da si Jamie Oliver, jedeš bogato kao Englez“ J. Dobro, ne treba se čuditi, moja mama je, kao čistokrvna francuskinja navikla da pojede musli ili eventualno jednu „tartine“ (mali tost sa džemom) ili kroasan uz kafu ili toplu čokoladu, pa joj je slani doručak prilično čudan. Meni nije toliko (iako mi prvopomenuti budi divna sećanja iz detinjstva – pa neka mi neko kaže još da zadovoljstvo ne prolazi kroz nepca i stomak, i zadaviću ga). Bilo kako bilo, činjenica je da mi, kao dijabetičari, imamo tu muku da ne smemo gomilu prilično lepih stvari, a običan tost sa džemom ili divan topli kroasan preliven svežim puterom je oh… vrhunac nirvane ako smem da primetim… i to, naravno, kao i šampite, baklave i ostale perverzije, nikako ne smemo ni da sanjamo. Odnosno, možda i možemo, ali, sem za baklave, nisam još našla recepte koji bi mi omogućili da pronađem taj ukus teksturu… što ne znači da neću… divno sam uporna, da znate J.

Ovde nema više kriški sira,
nego su se dve ravne trake polomile prilikom služenja :D

Uglavnom, sem što nam je režim klopanja na dva sata potreban zbog ubrzavanja metabolizma, a Bog zna da nam je to, nama dijabetičarima, debelo potrebno, činjenica je da zbog raznoraznih zabrana i jeste bolje da ne budemo gladni. Jer, kao što reče doktorka onomad, a u pravu je, kad si gladan (a dijabetičar si), tad si već u hipoglicemiji, a tad jedeš i više nego što ti treba, pa je sva prilika i da ćeš uzeti nešto strašno slatko… pa onda pojesti što više, „da se ne baci“, a i zato što „Boga pitaj kad ćeš sledeći put to moći da jedeš“… I tako, trpaš, trpaš, trpaš… i nisi ni svestan da si preterao ili preterala dok ne bude prekasno i nemaš utisak da ćeš da pukneš. Tad dolazi i do zadržavanja vode i do otoka, i problema sa probavom… a o šećeru jednostavno neću ni da pričam… ovo je zaista najbolji način da završimo u dijabetičkoj komi sa vrednostima daleko iznad onih koje naš samomerač može izmeriti.

Da bi se to izbeglo, nutricionisti nama dijabetičarima maltene nepromenljivo postavljaju uslov da jedemo 3 glavna obroka i 2 do 3 užine. I, ako su užine manje više nepromenljive (pola ražane lepinjice u toku prepodneva, voćka ili 150-200g voćne salate popodne, pa eventualno večernja užina od pola lepinjice i jogurta ili voćke – oni s nefropatijom ne smeju jogurt posle podneva pa večernja užina sadrži voćku umesto jogurta), glavni obroci imaju obavezu da budu prilično raznoliki, ne bismo li utažili tu našu želju za promenom. Ovo je dosta teško postići, naročito kad su ručak i večera u pitanju, ali za doručak je lako uspostaviti nekakav red koji prati jelovnik koji smo dobili u „Merkuru“.

Za doručke vredi nabaviti nekakav posniji (što manje masan sir), koji po ukusu može biti mlad (probajte President „Mladi sir“) ili (što je samnom slučaj), nešto zreliji, pa onda bude i teže „ubosti“ ono pravo. Našla sam ravnotežu u „Balansu“, koji je prihvatljivo kiseljkast, ne preterano slan (što je dobro za moje bubrege) i nije mastan.

Izvor: http://markojovasevic.rs/2013/05/sve-sto-niste-znali-o-siru/

Sir se obično služi onda kada se ne doručkuje riba, tako da mogući predlog za doručak može biti sledeći:

Pikova Zlatna šunka ima samo 2% masnoće
(izvor: http://www.silbo.rs/brendovi/pik-vrbovec.html)

• 1.       dan: čaj od nane bez šećera, ražana lepinjica, 1 jaje (tvrdo kuvano, pečeno na teflonu na oko, ili kao omlet), 2 tanke kriškice belog sira
• 2.       dan: voćni čaj ili mate bez šećera, ražana lepinjica, 2 tanke šnite Pikove zlatne šunke (2% masnoće i pravo meso za razliku od svih ostalih kobajagi šunki!), dve male šnite belog sira. Možete ukrasiti čeri paradajzom ili malom drškom celera.
• 3.       dan: čaj (ne zeleni nego nana, kamilica, lipa…) 2-3 sardine, 1 supena kašika seckanog luka (pazite da bude sveže seckan inače će teško da vam padne na stomak!), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca sa malo maslinovog ulja, himalajske soli i eventualno par kapi limuna, plus, naravno, ražena lepinjica
• 4.       dan: 1 veća ili dve manje projice (ona služi umesto lepinjice!!!), šnita belog sira i, iznimno, 2dl jogurta ili kiselog mleka
• 5.       dan: 1 supena kašika komadića tunjevine, 1 supena kašika sveže seckanog luka (može i mladi luk), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca s malo belog luka i mirođije (maslinovo ulje, himalajska so i eventualno par kapi limuna kao preliv) i naravno čaj.
• 6.       dan: 2 viršle pileće ili teleće (bez omota ili sa prirodnim omotom), malo senfa (ja lično preferiram Dižonski zbog jačeg ukusa – a i u njemu nema šećera za razliku od domaćeg), komadić belog sira po potrebi (iako su viršle u principu već sasvim dovoljne), ražena pogačica, čaj

  

  U Dižonskom senfu NEMA ni trunke šećera,
  dok se u  naš domaći, tokom proizvodnje stavlja beli šećer
  Čitajte etikete!!!
  (izvor: wikipedia)

• 7.       dan: dve kriške Pikove zlatne šunke (ili ako više volite, pilećeg parizera, no pazite u njemu uvek ima i više soli, i više nitrata, a bogami i masnoća i – šećera! Da ne bude da vas nisam upozorila…), dve kriške belog sira, ražena lepinjica, čaj

Dve stvari su jako bitne: 

• Prvo, čaj je obavezan. Ja ga pijem pre ili posle obroka, nikako dok jedem. Na taj način na prijatan način završavam svoj obrok i dajem vremena svom organizmu da se „seti“ da je dobro jeo. 
• Drugo, uvek služite sebi doručak u tanjiriću za desert. To je jako važno, jer će vam tanjir izgledati dobro napunjen, dok, ukoliko upotrebite „normalan“ plitki tanjir, on može izgledati poluprazan, što vizuelno, i psihološki „tera“ na ponovno posluživanje.

Na ovom tanjiru je i parče putera, veće od 10g
 pa sam posle obroka vratila jedan deo

Takođe, ne oklevajte da „nakitite“ tanjir. Od jednog ili dva čeri paradajza nećete dobiti viši šećer (setite se predavanja i povrća A grupe, bez šećera!). Umesto čeri paradajza, rotkvice, štapići paprike, pa čak i onaj tvrđi deo kupusa mogu lepo da posluže, a daće vam i malo posla da ih pohrskate, dok žvaćete sve ono drugo, mekano.

Sardine, luk, krastavci,
beli luk, himalajska so, par kapi ultradevičanskog
maslinovog ulja

Za „riblje“ dane (sreda i petak), u „Merkuru“ su nam služili gotovo stalno šargarepu. Mislim da je to bilo najviše stoga što nije ni sezona krastavca, ni sezona paradajza pa su i jedno i drugo prilično skupi. 

 Ipak, umesto klasične šargarepe (koje bih ja lično poslužila sa malo belog luka i peršuna), kao da su bile izrendane pa blago izdinstane. Ni to nije loša ideja (jer su lakše svarljive, a i oseti se malo slađi ukus), ali se moje nepce žvakača travuljina prilično bunilo, jer sam ja odrasla na salatama :D. Dakle, učinite kako je vama milo, imajte samo u vidu da spremanje obroka (počev od doručka) mora da postane ritual i momenat vašeg ličnog zadovoljstva. Ukoliko drugi ukućani žele s vama da ga podele, to je lepo, no vaš šećer je tu glavni gazda, i ako je vreme da jedete zbog insulina, sve drugo mora da stane. Što se pre vaši voljeni naviknu na to, to je bolje.

Izgleda siromašno, ali je jako sito: sir i jaje

Smatram imam puno sreće što imam divnog muža, a sa njim i sina, koji, kad kažem „moram da jedem“, znaju da me tad ne treba odvlačiti na drugu stranu, i koji čak, kad njima poslužim jelo prvo pitaju da li ima nešto za mene ili da li sam već jela. To puno znači, i emotivno, i psihološki. A činjenica je i da su me obojica videla kad sam gladna i kad polako osećam kako mi pada šećer... to se odražava kroz nervozu pa često i žurbu, tresu mi se ruke, preznojavam se… i to nije najlepše ni videti, niti je moju nervozu lako doživljavati (i zato mom mužu svaka čast na strpljenju, i ljubavi s kojom priđe da mi pomogne i da me umiri!). 

S druge strane, kad sebi dam vremena da obedujem, a posebno kad je u pitanju doručak, posle je sve lako, a, ponekad se desi i da se „potrefimo“ za neki drugi obrok pa obedujemo zajedno, čemu se onda svi iskreno radujemo, jer… treba priznati, satnica mi je takva da je mogućnost zajedničkog jela prilično mala.

Žuti sir se smatra masnoćom
tanjir ukrašen grančicom celera

No bilo kako bilo, ja počeh o doručku i red je da o njemu i završim. Iako, naspram drugih obroka, ovaj obrok vizuelno ne izgleda previše „bogato“ (uostalom, ako ga uporedite s engleskim doručkom onda naš, dijabetičarski doručak izgleda prilično jadno), no ne treba gubiti iz vida vrednosti (kalorijske i ostale) koje unosimo u sebe, i odgovorno tvrdim da je, zbog proteina, masnoća, mlečnih prerađevina i vlakana, ovo zaista bitan, ako ne i najbitniji obrok u toku dana. Da ne govorimo o tome da, ukoliko zakasnite s doručkom, maltene morate pomeriti sve obroke u toku dana, što je prilična gnjavaža… 

Zaboravih da primetim, da je možda upravo za doručak najbolje primeniti ono pravilo o životinjskim masnoćama koje se mogu jesti jednom u deset dana. Tada, uz  parizer (ili posnu šunku) i vaše dve kriške sira, možete sebi dozvoliti i jednu kriškicu (10g) nekog žutog sira (kao što je gauda ili neki drugi "masniji" sir), pavlake, kajmaka ili čak putera. Možda nije loše u početku, meriti to parče (na vagu stavite prvo prazan tanjir, pa odmerite "masno" pa onda dodajte ostatak.

Samo pazite da to zaista bude to parčence od 10g (i zašto samo 10g? Pa zato što inače u toku dana, sa salatama pojedete još oko 2 kašičice ulja (2x10g), a 30g masnoća je apsolutna dnevna količina za unos u organizam, pogotovo što masnoća uvek ima i u ostaloj hrani, pa se tako onda, u principu, unese i više. Inače, normalna doza dnevnog unosa za zdravog čoveka je 70g) i da ga pojedete sa hlebom predviđenim za taj obrok. Nemojte dodavati još "da se nađe". Nema potrebe. Kažite sebi da ćete se opet ovako "nagraditi" za 10 dana, dakle, zadovoljstvo nigde neće pobeći, ponovićete ga, a pritom ćete sebi obezbediti normalno funkcionisanje organizma između ta dva mala "zadovoljstva"...

O hlebu...

Mi dijabetičari smo čudo jedno. U principu, kad nam kažu da ne smemo da jedemo beli hleb, mi prestanemo da jedemo bilo kakav hleb. Ono što su nas prvo naučili tamo u Merkuru (Vrnjačka banja), je da mi dijabetičari ne samo de smemo da jedemo hleb, nego i moramo, zbog sporih šećera i vlakana koji su gorivo potrebno insulinu da bi radio svoj posao.

Naravno, ono što je bitno, to je kakav hleb ćemo jesti. A ono što je dozvoljeno je bilo šta od bilo koje druge žitarice, samo da nije klasična bela pšenica. U najgorem slučaju, integralno belo brašno je prihvatljivije od običnog belog zbog prisustva mekinja koje čiste creva i pomažu metabolizam. A naravno, još je bolje ako koristimo raž, ovas, ječam... E sad, u našim prodavnicama ćete naći svašta nešto kada je pravljenje hleba u pitanju. Lično, nemam mnogo poverenja u "mešavine" za crni hleb, ali se zato mešavina za ražani hleb pokazala sasvim korektnom. Ta ražana mešavina se sastoji od 25% brašna od celog ražanog zrna i 75% pšeničnog brašna od celog zrna. Za svaku sigurnost dodajem uvek i ovsene mekinje, a za 1 dan vam treba otprilike 1/2kg mešavine.

Kada napravim moje lepinjice, one mi služe za svaki pojedinačni obrok. Dnevno pojedem 4 lepinjice i to po jednu za svaki glavni obrok i još 2 polovine lepinjice za dve užine: jutarnju i večernju. I, koliko god to čudno izgledalo, i ma kako mala bila, zaista su ukusne i zasitne.

Evo šta vam je potrebno:
1/2 ražene mešavine (premijino brašno je ok, ali možete uzeti bilo koje drugo)
250 ml tople vode
3 supene kašike mekinja (ražanih, ječmenih, ovsenih)
1 kašičica himalajske soli
prstohvat šećera
1/3 pekarskog kvasca.
malo pšeničnog brašna da "probudi" kvasac
ovseno brašno za slučaj da testo "lepi" i za oblaganje pre pečenja

Od ovog testa dobićete hleba za tri dana (ako pravite hlepčiće samo za sebe). Naime, tu ispadne cca 710g testa koji ćete podeliti na 3 i od čega ćete odmah ispeći deo.

Sipajte brašno u posudu, dodajte mekinje, pa napravite rupu pa u nju izmrvite kvasac, dodajte prstohvat šećera i pola kašičice belog brašna, i pažljivo mešajući umešajte vodu. Pre nego što vode nestane, po rubovima sipajte so kašičicom (možete koristiti i kašičicu-mericu). Ovo je bitno jer kvasac ne treba odmah da dođe u kontakt sa solju da ne bi presahnuo. Jednom kad se kvasac pokrene pomoću šećera i belog brašna, onda je svejedno da li je ostatak brašna slan i više nema problema, ali taj prvi momenat jeste prilično važan.
Mešajte varjačom. U principu, testo bi trebalo da se formira i da bude još uvek blago lepljivo. Da biste mogli da odložite varjaču (što se u jednom momentu mora uraditi...) testo treba da počne da se odvaja od zidova posude. U tom je momentu najverovatno prilično lepljivo, i lepi se za prste pa to zna da bude i malo neprijatno.

Pospite šaku ovsenog brašna. Ono je lepo, krupnije i oštro mleveno, pa će hlebu dati divnu teksturu i koricu, a dozvoliće da testo postane suvlje i da formirate kuglu.











Ostavite da testo naraste.












Kad naraste, napravite 3 jufke. U jednoj može biti nešto manje, dakle 230g, dok će u drugima biti tačno po 240g. Tako odvojene jufke možete odložiti u plastične posude ili u kesice, po izboru i ostaviti u frižider (testo će nastaviti da "radi" i u frižideru, tako da nije problem i imaćete testo za svež hleb sutradan!).








Preostalo testo podelite na 4 loptice koje možete meriti da budu tačno 60g. Imajte u vidu da, ako im i fali koji gram, možete uvek da ih uvaljate u malčice ovsenog brašna: to će vam pomoći da oblikujete lepinjice i.. usput će napraviti divnu rustičnu koricu prilikom pečenja!





Preostaje vam da oblikujete loptice i poređate u pleh. Pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 200 C dok ne zamiriše (to će značiti da se formirala i korica :)). Kad zamiriše i postane rumeno, izvadite iz rerne. Možete premazati lepinjice vodom, a zatim ih stavite na rešetku da se prohlade. Tek kad su skroz hladne, možete ih staviti u kesicu u kojoj će lepinjice zadržati svežinu.

Nemojte da vas mrzi da svakog dana oblikujete svoje kuglice i pečete ih. Za to vam bukvalno treba 5 minuta posle doručka, a na taj način ćete imati svež hleb. Ja sam prvi put ispekla sve lepinjice za 3 dana, i mogu vam reći da već posle drugog dana, ove lepinjice postanu prilično neprijatne i gumaste jer iako u plastičnoj kesi, one svakako gube svežinu. Zapravo, to i nije loše, to je dokaz da je sve potpuno prirodno, ali ipak nije prijatno kada treba tako gumast hleb i da jedete!

Kada je svež, on je nabijeniji od klasičnog belog hleba, ali imate utisak da jedete nešto poput kolača i - bukvalno se osećate sitijim. To je ono što mi se dopada u odnosu na klasičan hleb. A i lepo izgleda na oko, pa mi ukućani zavide :D. Šta čekate - probajte i vi i jedva čekam da pročitam vaše komentare :).

Zar ne izgleda privlačno?