Kada su mi, jednog davnog februara par dana pred rođendan saopštili da sam dijabetičar (i to bez ikakve pripreme: "Šta vi mislite, kako možete biti tako neozbiljni kad ste dijabetičar?" Ko ja? Grešite, nisam dijabetičar! "Nego šta nego ste dijabetičar!")
Na stranu šok, jedino što sam dobila je opaska lekarke na Kliničkom centru da od sada moram da pazim na ishranu i da moram da izbacim šećer i ostalo, jer će me inače sve to ubiti. Nisam dobila ni najmanji papirić, samo recept za lekove i to je sve.
I pogled koji govori da sam kriva. Kriva za šta? Za kilažu? Za šećer? Ali otkud šećer i kako da ga se rešim?
U to vreme sam još mislila da mogu da to spustim i da će tome biti kraj. Kakva zabluda!!! Kasnije ću saznati da
Na stranu šok, jedino što sam dobila je opaska lekarke na Kliničkom centru da od sada moram da pazim na ishranu i da moram da izbacim šećer i ostalo, jer će me inače sve to ubiti. Nisam dobila ni najmanji papirić, samo recept za lekove i to je sve.
I pogled koji govori da sam kriva. Kriva za šta? Za kilažu? Za šećer? Ali otkud šećer i kako da ga se rešim?
U to vreme sam još mislila da mogu da to spustim i da će tome biti kraj. Kakva zabluda!!! Kasnije ću saznati da
Jednom dijabetičar - uvek dijabetičar!
I nije uopšte bitno da li se lečiš, da li si spustio šećer ili ne... uvek ostaješ na milost i nemilost svog tela koje je poblesavilo i koje ne zna više da se brine za sebe. A pritom, svedočanstva deluju tako sjajno: eto malko je držao dijetu, pazio, i evo sad mu je šećer 4 i ozdravio je... Ma kakva budalaština! Mislim... može se doći do čarobnog broja 4 ne sumnjam u to... ali to da je neko ozdravio, e nije. Naime, kako će se ispostaviti, oni koji su jako aktivni svakako drže svoj nivo šećera dovoljno nisko pa je to onda zadovoljavajuće. Neki čak uspevaju da batale insulin i lekove. Drugima to ne uspeva i onda se, kao i ja, dugo osećaju krivima.
I tako, pre 7 godina, vratim se kući, otkažem svoju rođendansku tortu, s idejom da je došao smak sveta i da ništa više neće biti kao pre. I pojma nemam šta me čeka. U tom momentu, nemam nikakva obaveštenja, znam samo da je to opasno i da sam zaglibila žestoko, a ne znam ni da li samo sebe da krivim ili da pokušam da nađem nekog spoljnog krivca. U tom sam momentu najviše ljuta na doktorku koja se izbrecala na mene, ne shvatajući da me je njeno ponašanje još više uplašilo i potreslo.
Prva obaveštenja dobijam od očeve supruge, koja je takođe dugogodišnji dijabetičar, i koja je imala sreću da njen doktor bude jedan od onih koji daju i savete. Ona mi daje moju prvu dijetnu listu (koja me je tek još više prepala) i daje mi prva objašnjenja. Tad još ne razumem i ne kapiram, ali negde u mom mozgu svanjuje: manje jedi i više se kreći. Plus lekovi. Tablete.
Naime, tek ću skoro saznati da u našoj zemlji postoji zakon po kome dijabetičaru ne možeš odmah dati insulin (iako bi to možda bilo bolje, boga pitaj).... nego se prvo počinje sa lekovima. To se daje i u nadi da će ošamućeni pankreas da se dozove pameti i da će proraditi sam od sebe. Počinje ludilo, prolivi (jer aktivni sastojak Glukofage, Siofor, Metformin-a, metformin izaziva dijareje), skokovi šećera. Sreća u tom momentu nemam problema sa hipoglicemijama, ali ... ne uspevam ni da držim taj šećer pod kontrolom. Te vrednosti od 3,5 do 6,5 izgledaju nedostižno, iako mi, nekako šećer od 16 izgleda i dalje bolje od 23 koliko sam imala u početku.
Ipak, lekovi imaju i svoje mane, naime Gluformin je jedan od uzročnika slabljenja bubrega. Mislim, to nije kod svih tako, ali naravno, meni niko nije rekao da proveravam bubrege, nego sam to otkrila sama, i slučajno... tokom pregleda za druge stvari. Rezultat, prelazak na insulin, prvo 2 puta dnevno, a onda prelazak na tzv. humane insuline i bockanje 4 dnevno.
Tako, nakon 7 godina dolazimo i do momenta kada sam, kao 4 dnevni bockator, postala pacijent koji zaslužuje da ga pošalju na edukaciju u Vrnjačku banju, i tako sam provela tamo 10 dana, tokom kojih sam naučila ponešto, što sada pokušavam da primenim. Ovaj dnevnik jeste vrsta pokušaja praćenja onog što se događa... i nadam se da će moje iskustvo biti pozitivno prvo za mene, a potom, da će eventualno pomoći još ponekom.
Šta reći? U početku je dijabetes za mene predstavljao samo jednu reč:
O da, sve je zabranjeno. Nema kolača, nema čokolade, nema slatkog čaja, nema sokića... nema ničega. Kad se tome doda da sam pre toga prestala da pušim a da nikad nisam pila, sad je izgledalo kao da više ništa ne mogu i ne smem. Još kad je moj tadašnji endokrinolog odlučila da mi kaže da manje više ne smem ništa od voća, to je delovalo kao totalna tragedija.
Znam, nije sve u hrani, ali je činjenica da sam dosta dugo sebe posvećivala svojoj porodici i mojim voljenim momcima davala sve, pa je nekako bilo logično da jedino sebe mogu da nagradim u hrani. A sad su mi i to uzeli.
Moj život sa tabletama je bio dugačak put pun frustracija koji je trajao nekoliko godina. Imam utisak da mi je tih par godina prošlo u bockanju za merenje šećera i konstantnom nerviranju. Svaki zalogaj je činio da šećer izgleda još gore, bivala sam umorna, a vrednosti su znale da idu i do 30. A kad je aparat pokazao grešku zbog toga što je vrednost očito prešla 32, uspaničila sam se. Negde u to vreme, a pre jedno 2 godine sam odlučila da prestanem da posećujem endokrinologa u Kliničkom centru, i na svoju ruku sam se prebacila na KBC Zvezdara, poslušavši, tako, više od jedne preporuke. I nisam se pokajala. Došla sam u kontakt sa divnom doktorkom, dr. Jojić, koja je, uz svoju mladost i lepotu, i divna osoba i veliki stručnjak. Od tog momenta se osećam mnogo sigurnije u svojoj koži i imam utisak da me razumeju, iako je i ona, jadna, prebukirana. Činjenica je da je ekipa endokrinologa i dijabetologa na Zvezdari jako poznata i cenjena, i to se vidi u broju pacijenata koji se tiskaju oko šaltera bez obzira na to što su odeljenja ove bolnice u prilično nesrećnom stanju.
Bilo kako bilo, zahvaljujući praćenju kod moje doktorke, i bez obzira što smo prilično ograničene time da ne možemo da se vidimo češće od svakih 6 meseci (to obezbeđuju ljubazni "kerberi" - sestre na šalteru). Mislim, ja imam utisak da sestre u medicinskoj uz negu pacijenata uče i kako da najljubazniji mogući način uspeju da te odbiju od namere da dođeš da vidiš svog lekara kad ti treba... ili nema mesta, ili si "prezdrav" uglavnom, ako su naumile da te ne puste, možeš da dubiš na trepavicama, i ništa ne pomaže :D.
U tom periodu sam pročitala svašta nešto o dijabetesu, još iz perioda Kliničkog centra isprobala sve režime ishrane, uključujući i onu stravično restriktivnu dijetu od 1300 kcal sa pola parčeta hleba i 50g mesa. Užas, ne povratilo se. Iz tog vremena vučem strah od ADA tablica i računanja kalorija... a nije trebalo... to sam naučila u Vrnjačkoj banji.
Bilo kako bilo, kad je klopa u pitanju, postala sam super stručnjak za šećere i ostale stvari.. ali najviše stručnjak za zaobilaženje zabrana. Tako više ne jedem čokoladu, ali sam pronašla fruktozu i čokoladu s fruktozom, pa sebi to dozvolim s vremena na vreme, šećer (beli rafinisani) sam izbacila, ali sam otkrila steviju i tako dalje i tako dalje.
Divne knjižice Čarobne kuhinje su mi puno pomogle oko otkrivanja različitih recepata za dijabetičare, a fantastičan magazin "Dijabetes" je učinio da saznam popriličan broj stvari vezanih i za ishranu i za moje zdravlje, i potencijalne komplikacije.
Ipak, mislim da sam naveće otkrovenje, ako to smem to tako da nazovem, doživela nakon što sam gotovo bukvalno na silu otišla u Vrnjačku banju na rehabilitaciju i edukaciju. Upravo će ono što sam tamo naučila i počela da primenjujem kod kuće biti tema ovog bloga. Želim da na blogu zabeležim i nove recepte, zapažanja o kilaži i šećeru, nove načine života uopšte... u nadi da će taj novi režim života dati više rezultata nego svi oni pre toga... A ako se desi da rade za mene, neka rade i za druge, pa ako se desi da bilo šta od ovog što ovde iznesem bude od pomoći drugim ljudima koji, kao i ja, slepo pipajući tragaju za objašnjenjima o ovoj bolesti (iliti "stanju" kako dijabetes neki zovu), onda će moje zadovoljstvo biti još potpunije!
Kako sam učila da živim sa dijabetesom...
Šta reći? U početku je dijabetes za mene predstavljao samo jednu reč:
restrikcija.
O da, sve je zabranjeno. Nema kolača, nema čokolade, nema slatkog čaja, nema sokića... nema ničega. Kad se tome doda da sam pre toga prestala da pušim a da nikad nisam pila, sad je izgledalo kao da više ništa ne mogu i ne smem. Još kad je moj tadašnji endokrinolog odlučila da mi kaže da manje više ne smem ništa od voća, to je delovalo kao totalna tragedija.
Znam, nije sve u hrani, ali je činjenica da sam dosta dugo sebe posvećivala svojoj porodici i mojim voljenim momcima davala sve, pa je nekako bilo logično da jedino sebe mogu da nagradim u hrani. A sad su mi i to uzeli.
Moj život sa tabletama je bio dugačak put pun frustracija koji je trajao nekoliko godina. Imam utisak da mi je tih par godina prošlo u bockanju za merenje šećera i konstantnom nerviranju. Svaki zalogaj je činio da šećer izgleda još gore, bivala sam umorna, a vrednosti su znale da idu i do 30. A kad je aparat pokazao grešku zbog toga što je vrednost očito prešla 32, uspaničila sam se. Negde u to vreme, a pre jedno 2 godine sam odlučila da prestanem da posećujem endokrinologa u Kliničkom centru, i na svoju ruku sam se prebacila na KBC Zvezdara, poslušavši, tako, više od jedne preporuke. I nisam se pokajala. Došla sam u kontakt sa divnom doktorkom, dr. Jojić, koja je, uz svoju mladost i lepotu, i divna osoba i veliki stručnjak. Od tog momenta se osećam mnogo sigurnije u svojoj koži i imam utisak da me razumeju, iako je i ona, jadna, prebukirana. Činjenica je da je ekipa endokrinologa i dijabetologa na Zvezdari jako poznata i cenjena, i to se vidi u broju pacijenata koji se tiskaju oko šaltera bez obzira na to što su odeljenja ove bolnice u prilično nesrećnom stanju.
Bilo kako bilo, zahvaljujući praćenju kod moje doktorke, i bez obzira što smo prilično ograničene time da ne možemo da se vidimo češće od svakih 6 meseci (to obezbeđuju ljubazni "kerberi" - sestre na šalteru). Mislim, ja imam utisak da sestre u medicinskoj uz negu pacijenata uče i kako da najljubazniji mogući način uspeju da te odbiju od namere da dođeš da vidiš svog lekara kad ti treba... ili nema mesta, ili si "prezdrav" uglavnom, ako su naumile da te ne puste, možeš da dubiš na trepavicama, i ništa ne pomaže :D.
U tom periodu sam pročitala svašta nešto o dijabetesu, još iz perioda Kliničkog centra isprobala sve režime ishrane, uključujući i onu stravično restriktivnu dijetu od 1300 kcal sa pola parčeta hleba i 50g mesa. Užas, ne povratilo se. Iz tog vremena vučem strah od ADA tablica i računanja kalorija... a nije trebalo... to sam naučila u Vrnjačkoj banji.Bilo kako bilo, kad je klopa u pitanju, postala sam super stručnjak za šećere i ostale stvari.. ali najviše stručnjak za zaobilaženje zabrana. Tako više ne jedem čokoladu, ali sam pronašla fruktozu i čokoladu s fruktozom, pa sebi to dozvolim s vremena na vreme, šećer (beli rafinisani) sam izbacila, ali sam otkrila steviju i tako dalje i tako dalje.
Divne knjižice Čarobne kuhinje su mi puno pomogle oko otkrivanja različitih recepata za dijabetičare, a fantastičan magazin "Dijabetes" je učinio da saznam popriličan broj stvari vezanih i za ishranu i za moje zdravlje, i potencijalne komplikacije.
Ipak, mislim da sam naveće otkrovenje, ako to smem to tako da nazovem, doživela nakon što sam gotovo bukvalno na silu otišla u Vrnjačku banju na rehabilitaciju i edukaciju. Upravo će ono što sam tamo naučila i počela da primenjujem kod kuće biti tema ovog bloga. Želim da na blogu zabeležim i nove recepte, zapažanja o kilaži i šećeru, nove načine života uopšte... u nadi da će taj novi režim života dati više rezultata nego svi oni pre toga... A ako se desi da rade za mene, neka rade i za druge, pa ako se desi da bilo šta od ovog što ovde iznesem bude od pomoći drugim ljudima koji, kao i ja, slepo pipajući tragaju za objašnjenjima o ovoj bolesti (iliti "stanju" kako dijabetes neki zovu), onda će moje zadovoljstvo biti još potpunije!
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire