Krajem 2014. godine zaglavila sam u bolnici iz pedeset devetog razloga u odnosu na dijabetes. Malo je reći da to uopšte nije imalo veze i nije bilo očekivano. Uglavnom, bilo kako bilo, zamalo da se desi da uopšte više ne pišem, pa sam posle, gomile peripetija, primljenih transfuzija i ostalog najzad operisana tačno 31. decembra 2014. Simpatična pojedinost je da sam pred operativnu proceduru doživela pod jelkom, što je onako sasvim simpatičan kuriozitet. Manje simpatično je buditi se iz narkoze sa gomilom infuzija, žičica i tračica, dok ljudi slave i bacaju petarde i vatromet odmah blizu tebe napolju. Biti sam u bolničkom krevetu jedne novogodišnje noći je ... tužno i prilično jezivo.
No, bilo kako bilo, kad je odlučeno da će me operisati, bolnički endokrinolog je odlučio da me prebaci sa pilula na insulin jer je tako lakše mogao da kontroliše moje glicemije (nivo šećera u krvi). Nakon operacije a nakon pregleda nefrologa, odlučeno je da mi se ne vraća Glukofaž koji je pravio dosta problema (uz dijareje kao nuspojavu, ipak mi je on sredio bubrege pa sad imam početnu insuficijenciju, iako mi je klirens još relativno dobar). Tako sam, po izlasku iz bolnice uspela da ubedim kerbera (preljubaznog!!!) u KBC "Zvezdari" da svakako moram da vidim moju doktorku i... prešla na insulin.
Kažu da puno ljudi odbija da pređe na insulin, i donekle to razumem. Ideja da moraš da se bodeš preostali deo svog života, a nisi ni mazohista ni narkoman ne izgleda kao srećno i ružičasto rešenje. Ipak, vrlo brzo sam shvatila da je insulin ipak rešenje mojih problema utoliko što jednom kad uspem da regulišem doziranje, to mi otvara i mogućnost da živim mnogo opuštenije nego do tada.
Tako počinjemo s Novomixom, 2 puta dnevno, i dobro, ide to, ali ne ide onako brzo kako sam mislila. Vrlo brzo prelazimo na drugi insulin, pa onda i na 3 pa i 4 puta na dan, a sledi i promena insulina, sad uzima Actrapid 3 puta i Insulatard jednom, noću. Šok. A doze stalno rastu. U dnevnoj bolnici sam veoma brzo naučila sebi da dajem insulin, mislim da sam se čak i manje plašila nego kad je trebalo sebe prvi put da ubodem i da izmerim glicemiju. Dnevna bolnica je bila super i za gomilu pregleda za koje bih se inače debelo pomučila da ih zakažem.
I tako završismo i to. Na kraju, nakon otpusta, dr. Jojić mi je otkrila i tajnu doziranja... naime, kako da prema tome kako mi se šećer ponaša određujem dozu za sledeći put. Ipak, uspela sam da nađem slabost našeg zdravstva: naime, koliko god da je moja doktorka super, činjenica je da nemamo izbora, i nemoguće je zakazati redovni pregled češće od na svakih 6 meseci. Rezultat, kada smo se videle sledeći put, u decembru 2015., doze su bile baš visoke, a moj šećer nije bio onakav kako bih ja želela. Tad sam otkrila novog neprijatelja: insulinsku rezistenciju.
Insulinska rezistencija se javlja kad sebi daješ velike doze insulina. Zapravo, insulin je super stvar ali ima jednu manu: on je poput malog automobila koji prenosi šećer svuda gde treba pod pretpostavkom da ćeš ti i potrošiti taj šećer. A ako ga ne potrošiš, insulin kaže, "o, ok", i uzme nazad daj šećer viška, i gura ga gde nađe mesta, "zlu ne trebalo, za crne dane". Problem je što se ti "crni dani" pretvaraju u salo, najčešće oko stomaka, a što više sala imaš, to je veća i insulinska rezistencija. I tako, ti se gojiš, i usput moraš da dižeš insulin da bi i dalje radio i ulaziš u spiralu kojoj nema kraja, iliti, "paklenu spiralu" kako reče moja doktorka.
Kako sam se požalila da zaista ne jedem bog zna šta (a tu mi je svedok i moj ljubljeni muž), doktorka mi je predložila i ja sam prihvatila da se prijavim da preko Fonda odem u Vrnjačku banju na Edukaciju. Ideja je da vidim gomilu lekara, naučim da živim i da se hranim i tako smanjim insulin a i svoje glicemije.
I tako, u februaru, Bejah, Videh, i Naučih, a to imam nameru da pretočim i ovde. Ne toliko da se hvalim time, koliko da i sebi i svojim voljenima napravim neku vrstu podsetnika i pomoći. Jer, ima tu puno toga pametnog da se kaže, i mogu vam reći da su neke stvari za mene bile pravo otkrovenje.
No, bilo kako bilo, kad je odlučeno da će me operisati, bolnički endokrinolog je odlučio da me prebaci sa pilula na insulin jer je tako lakše mogao da kontroliše moje glicemije (nivo šećera u krvi). Nakon operacije a nakon pregleda nefrologa, odlučeno je da mi se ne vraća Glukofaž koji je pravio dosta problema (uz dijareje kao nuspojavu, ipak mi je on sredio bubrege pa sad imam početnu insuficijenciju, iako mi je klirens još relativno dobar). Tako sam, po izlasku iz bolnice uspela da ubedim kerbera (preljubaznog!!!) u KBC "Zvezdari" da svakako moram da vidim moju doktorku i... prešla na insulin.Kažu da puno ljudi odbija da pređe na insulin, i donekle to razumem. Ideja da moraš da se bodeš preostali deo svog života, a nisi ni mazohista ni narkoman ne izgleda kao srećno i ružičasto rešenje. Ipak, vrlo brzo sam shvatila da je insulin ipak rešenje mojih problema utoliko što jednom kad uspem da regulišem doziranje, to mi otvara i mogućnost da živim mnogo opuštenije nego do tada.
Tako počinjemo s Novomixom, 2 puta dnevno, i dobro, ide to, ali ne ide onako brzo kako sam mislila. Vrlo brzo prelazimo na drugi insulin, pa onda i na 3 pa i 4 puta na dan, a sledi i promena insulina, sad uzima Actrapid 3 puta i Insulatard jednom, noću. Šok. A doze stalno rastu. U dnevnoj bolnici sam veoma brzo naučila sebi da dajem insulin, mislim da sam se čak i manje plašila nego kad je trebalo sebe prvi put da ubodem i da izmerim glicemiju. Dnevna bolnica je bila super i za gomilu pregleda za koje bih se inače debelo pomučila da ih zakažem.
I tako završismo i to. Na kraju, nakon otpusta, dr. Jojić mi je otkrila i tajnu doziranja... naime, kako da prema tome kako mi se šećer ponaša određujem dozu za sledeći put. Ipak, uspela sam da nađem slabost našeg zdravstva: naime, koliko god da je moja doktorka super, činjenica je da nemamo izbora, i nemoguće je zakazati redovni pregled češće od na svakih 6 meseci. Rezultat, kada smo se videle sledeći put, u decembru 2015., doze su bile baš visoke, a moj šećer nije bio onakav kako bih ja želela. Tad sam otkrila novog neprijatelja: insulinsku rezistenciju. Insulinska rezistencija se javlja kad sebi daješ velike doze insulina. Zapravo, insulin je super stvar ali ima jednu manu: on je poput malog automobila koji prenosi šećer svuda gde treba pod pretpostavkom da ćeš ti i potrošiti taj šećer. A ako ga ne potrošiš, insulin kaže, "o, ok", i uzme nazad daj šećer viška, i gura ga gde nađe mesta, "zlu ne trebalo, za crne dane". Problem je što se ti "crni dani" pretvaraju u salo, najčešće oko stomaka, a što više sala imaš, to je veća i insulinska rezistencija. I tako, ti se gojiš, i usput moraš da dižeš insulin da bi i dalje radio i ulaziš u spiralu kojoj nema kraja, iliti, "paklenu spiralu" kako reče moja doktorka.
Kako sam se požalila da zaista ne jedem bog zna šta (a tu mi je svedok i moj ljubljeni muž), doktorka mi je predložila i ja sam prihvatila da se prijavim da preko Fonda odem u Vrnjačku banju na Edukaciju. Ideja je da vidim gomilu lekara, naučim da živim i da se hranim i tako smanjim insulin a i svoje glicemije.
I tako, u februaru, Bejah, Videh, i Naučih, a to imam nameru da pretočim i ovde. Ne toliko da se hvalim time, koliko da i sebi i svojim voljenima napravim neku vrstu podsetnika i pomoći. Jer, ima tu puno toga pametnog da se kaže, i mogu vam reći da su neke stvari za mene bile pravo otkrovenje.
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire