Ručak – apsolutno najvažniji obrok u toku dana

Ručak… Eeee, da. Kad pogledate prilično čudan režim ishrane nas dijabetičara, ručak je taj kada je moguće sebi pričiniti najviše zadovoljstva, prema merilu našeg "prethodnog" nedijabetičarskog života. Po onome što sam videla i u VB, u principima hrono ishrane, ali i u preporukama za dijabetičare, ručak i dalje nije momenat za nešto slatko, ali ipak, ako ste mesožder, supojed ili jednostavno žudite za nečim konkretnim, tad je pravi momenat za to.

Takođe sam u preporukama nutricionista (raznih) primetila da i „zabranjene“ (slatke, masne, siraste i ostale) namirnice nisu toliki problem ako se koriste više u vidu začina, odnosno kao dodaci koji jelu daju više ukusa. Naravno, nije zgoreg voditi računa o dozvoljenim namirnicama, u smislu da, ako odlučite da jednog dana vašu ćureću šniclu (koja je potpuno dozvoljena) napunite parčetom suvog mesa (vrat je ok, on je i manje mastan od slanine, samo pazite da ga nisu konzervisali šećerom...) i parčetom žutog sira, imajte u vidu da ste za sledećih nedelju dana „potrošili“ ovu vrstu dodataka i da je bolje preći na nešto drugo. Takođe, onih dana kada vam se meso ne jede mnogo, niko vam ne zabranjuje da meso zamenite ribom, ili jajetom (1 jaje jedako 50g mesa). Opet, kada su jaja u pitanju, ona jesu superhrana, ali ako imate problema sa holesterolom, nije zgoreg ograničiti unos jaja na neka 2 nedeljno. (Ukoliko treće iskoristite kad pravite musaku to nije strašno, jer, kao što reče doktorka nutricionista u VB, kada mleko i jaje koristite u musaki, njihovo učešće u ukupnoj glicemiji bude zanemarljivo, jer ih nema mnogo).

Šta je važno kada je ručak u pitanju?

Ručak obavezno mora da se sastoji od:

Teleća čorbica služena u "Merkuru"

• -          Supe (povrćne, mesne, nemasne čorbice)…
  manje više sve dolazi u obzir, ali naravno, mora biti domaća. Imajte u vidu da je za nas dijabetičare supa od povrća mnogo korisnija od one procedjene u kojoj ima samo testenine od belog brašna (koju tako vole u ovim našim krajevima). Recimo da bih, lično, sebe ponekad častila supicom sa knedlama, ali budući da su one pravljene od pšeničnog griza i jaja, verovatno bih morala da napravim ravnotežu tako što bih za ostatak ručka jela nešto „zeleno“ uz jako posno meso. Kažem verovatno jer još nisam probala s obaveznim merenjem šećera posle ručka. Čim to uradim, svakako ću to upisati :). Što se tiče ostalih supica i čorbica, zapravo, jedino što je bitno to je da ne budu masne (Gordon Remzi odmašćuje hranu tako što pažljivo na površinu iste stavi upijajući papir i polako, pazeći da se ne pokida, ga podigne i baci u kantu. Upijajući papir pokupi dobar višak masnoće, a on supice i ostala tečna jela služi tako da budu manje masna...), a u VB su čorbice zapržavali bezglutenskim brašnom za svaki slučaj (kako rekoše, ima među njihovim gostima i onih koji možda ne znaju da su alergični, netolerantni ili imaju celijakliju i svakako ne bi bili srećni da to njihov gost otkrije baš kod njih ;)). Bilo kako bilo, količina brašna je bila tako mala da nije uticala na naš GI, a ja lično, opet, volim da koristim kukuruzni skrob. On jeste po sastavu „sladak“, ali ga ima dosta malo (2, maksimum 3 kašičice na lonac od 4l), tako da to i nije tako strašno, a čorbice jesu zanimljivije od supa upravo zato što u njima ostaje povrće i ostali sastojci. 

Ono što može biti zanimljivo, a preuzeto je iz Hrono ishrane, to je da krompir, koji kuvate u supi, da bi zadržao svoje hranljive sastojke, valja kuvati u hladnoj vodi (sipate hladnu vodu i dovedete do ključanja).

Spanać sa malo belog luka, kuvana govedina iz supe pa zapečena,
salata od 1 paradajza s malo h. soli i maslinovog ulja

• -          Glavnog jela koji se obavezno sastoji od povrća i mesa ili nekog drugog proteina. 

Planiranje glavnog jela je uglavnom stvar ravnoteže. Kažu da treba planirati jednu ravnu (servisnu) kašiku ili malu kutlaču „slatkog“ povrća (šargarepe, graška, pečenog krompira itd), dve kašike „neslatkog“ (uglavnom zelenog povrća kao što je kupus, spanać, itd), i komada mesa. Taj komad ima, cca 100 do 150g i nije mastan. To je ili parče govedine, ili parče teletine, ili ćurka, file minjon (posni deo svinjetine), piletina ili riba. Ako služite spanać, možete u principu u njemu poslužiti jedno jaje, poširano ili na oko . Ribu možete peći ili grilovati.

Kada je ručak u pitanju, čak i klasična jela poput tzv. Slatkog kupusa, musake, mesa i povrća pod sačem, i sl. su potpuno dozvoljena. Slatki kupus zapravo jedino ne sme da sadrži masno meso, a luk i uopšte osnova se prže na najviše pola kašike svinjske masti. Takođe, kad je musaka u pitanju, niko vas nije osudio da nikad ne smete da pojedete musaku s krompirom (samo krompir kratko prokuvajte pa onda ređajte i neće biti nekuvano), a opet, kada je musaka u pitanju, uvek možete da probate pravu grčku  (plavi patlidžan, juneće meso, žuti kozji sir i paradajz sos), musaku sa karfiolom, sa prazilukom, tikvicama ili spanaćem, a skoro sam u nekom Hrono-jelovniku videla i divnu ideju za musaku sa kiselim kupusom. Neke recepte sam već probala, druge imam nameru da isprobam i da, kasnije, objavim ovde u vidu recepata.

Ako vam se jede krompir pire, ja bih lično radije savetovala pire od kuvanog pravog krompira (a ne onaj iz kesice), s vrlo malo mleka i malo maslaca jer su obe namirnice ipak problematične za nas dijabetičare. Neka jedna kašika bude onako za „da mine želja“, a imajte u vidu da je pečeni krompir, ili krompir na pari (sad su u Maxi-ju dani krompira, probajte sortu „Roseval“ odlična je za kuvanje na pari), sa malčice soli i peršuna. Tada možete da iskoristite onih 10g putera, a krompir tad bude još slađi nego ikad J.

Salata: rukola, paradajz, crveni luk, malo maslinovog ulja,
origano, himalajska so, masline

• -          Salate – SVE je moguće: desalinizovani kiseli kupus, rendana šargarepa (probajte mešavinu šargarepa-celer-beli luk-peršun), krastavac, paradajz, običan kupus, zelena salata (najbolje je koristiti čvršće vrste), mešane zelene salate (probajte rukolu, sremuš, matovilac, bebi spanać), grčka salata (poput naše šopske, ali uz dodatak maslina), … sve to uz par kapi maslinovog ulja (učinite napor, investirajte u DOBRO devičansko ulje!), i eventualno malo limuna. Ako baš morate, par kapi balzamiko sirćeta, bez obzira na to što je slatko, učiniće pravu magiju.

• -          Ražanog hleba. Ovde je bitno reći da vam je „doza“ za svaki obrok 60g hleba, sem kada jedete testenine, ili neko skrobno jelo poput pasulja ili jela s puno krompira. Tada ćete uzeti samo 30g.

Lično, kako nemam baš naviku da jedem hleb tokom jela, obično hleb pojedem na kraju, sa salatom, tako da mi to ispadne poput deserta. Ljudi koji su  navikli da jedu sve odjednom obično u početku mogu da imaju problem sa tim da „nisu dovršili“ obrok, ali to je više psihološki nego što to ima veze s našom fiziologijom. 

Testirala sam i ono vezano za jelo dok čitate, dok pričate s drugima ili jedete sami. Zaista se lako zaboraviš ukoliko pred sobom imaš knjigu, i usput jedeš. Ako je još šerpa ispred mene, uhh to je dupla tragedija! Zato nutricionisti uvek kažu da treba poslužiti jelo a zatim posudu vratiti na šporet (a ne na sto ispred vas). Tako, ako baš poželite da uzmete ponovo, svakako morate da ustanete od stola da biste to uradili i, naravno, pošto vas to prilično mrzi (a i onda biste morali da dokazujete zašto ipak imate karaktera iako ste očigledno popustili što je apsolutno velika gnjavaža), pa ćete ostati na količini koju ste prvo sipali.

Primer obroka iz "Merkura"
Ovo je zapravo bilo posluženo za večeru,
ali pošto ja ne smem jesti meso uveče,
ovo bih poslužila za ručak.

Takođe, ima istine i da veličina tanjira debelo utiče. Naime, ako upotrebite preveliki tanjir, isti će izgledati previše prazno što će vam dati želju da ga dopunite iako su vam količine koje su nutricionisti prepisali manje više dovoljne za normalno funkcionisanje. Odabrati pravi tanjir, lepo servirati, učiniti sebi zadovoljstvo (pa čak napraviti i da izgleda bolje nego u restoranu), je jako važno. A kladim se i da će vaši ukućani poželeti da jedete ono što vi jedete! (a to je, već, veliki uspeh :D).

Kada jedete sami, nemojte čitati ili gledati tv, jer mozak tad ne "kapira" da organizam jede, pa tad možete i da preterate u količinama. S druge strane, odlično je ako jedete u porodici ili u krugu prijatelja, jer možete pričati s njima, a onda se posvetiti hrani. Ako lepo sažvaćete svaki zalogaj, i mozak će brže znati da je organizam sit, pa će lakše uputiti poruku da je dosta bilo klope. Ako isključite mozak, on će se probuditi previše kasno, odnosno onda kada vam želudac bude već prepun, pa ćete se osećati kao da ste se prejeli (a to se često događa). I tako je zaključak, uživajte u jelu, polako, i uživajte u kontaktu s drugim ljudima, jer je onda ručak zaista vredan, pravi glavni obrok u toku dana. 

Rolovana piletina s nemasnom dimljenom pečenicom i tankim
parčetom trapista, sa prilogom od kratko grilovanih tikvica sa mirođijom
i belim lukom, uz paradajz preliven devičanskim maslinovim uljem

Njeno kraljevsko visočanstvo - užina

Kao što rekoh negde na početku ovog bloga, dijagnosticiranje dijabetesa često liči na malu smrtnu presudu. Ili doživotnu, to mu dođe malko više nalik na realnost. I to tako biva, dok tu aždaju ne prisvojimo i ne pripitomimo, i onda, polako primenjujući ovo ili ono, postane prvo podnošljivija, a onda na nju ni ne obraćamo pažnju.

Jedna od glavnih zabrana, koja mnogo boli hedoniste kao što sam ja je zabrana slatkog, slatkiša, peciva i svih onih mmmmmmmmmmmmmmmmmmhmmmm stvari, koje su odjednom postale otrovnije od najgore droge ili otrova.

Mandarina, jagoda, kumkvat (fortunela) spadaju
u dozvoljeno voće, poput jabuke

Zato je jedno od otkrovenja na Edukaciji u VB bilo upravo otkrivanje važnosti užine. Naime, oduvek sam, čak i kad sam bila dete, smatrala da užina služi ili da te učiteljice maltretiraju tako što će te terati da jedeš to parče hleba sa margarinom i parizerom (a ni margarin ni parizer, koji je često bio i nešto drugo, što nikad nisam našla u radnji, brrr), dakle sila prinude da što bolje izgubiš deo velikog raspusta, popodnevna užina je bila način da se od mame „iskamči“ nešto lepo slatko, kao što je rolovan hlepčić sa čokoladom (pain au chocolat), ili često parče hleba i crne čokolade, ili neki kolač… uglavnom, način da se na „legalan“ način dođe do nekog slatkiša.

Kad su mi onomad, 2014. u bolnici „uvalili“ večernju užinu, ne samo da mi niko nije objasnio čemu to služi, nego sam je i ja sistematski izbegavala, bojeći se da ću tako „dići“ još više taj neposlušni šećer koji je bio jedan od razloga zbog kojeg operacija nije mogla ni doći do razmatranja. E da su mi tad rekli… Ali nisu. To se često dešava. Lekar odredi nešto za vas, i to je a priori dobro za vas, ali vam ne objasni zašto je to potrebno, pa vi to izbegavate, i napravite još gore. Ipak, ne preporučujem ni slepo „slušanje“ šta kažu lekari. Naime, ja sam svojevremeno slušala i slepo i bespogovorno sledila šta mi se kaže, pa sam nastradala od lekarske greške. Ipak, to ne znači da ne treba ni slušati lekara. Treba. Ali pitajte, posavetujte se. 

Po zakonu, lekar je dužan da vam objasni sve aspekte vaše bolesti, aspekte terapije i u čemu ista pomaže, te koje su eventualne posledice ili nuspojave koje dolaze zbog iste. Drugo je kad ste dete, pa je bitno da vam pomogne odmah i da vam omogući da dobijete šansu za lep život. No tad postoje roditelji koji su dužni, u detetovo ime da saslušaju lekara i da u lečenje uđu svesno i obavešteno, jer je to najbolji način da prepoznaju eventualni problem i na vreme ga rešavaju s lekarom. A kad ste odrasli, zaboga pismeni ste, saslušajte lekara, pitajte ga sve što imate, pa onda odlučite. To podrazumeva, ako treba, i džedžanje po internetu (ali ne uzimajte sve zdravo za gotovo!!! Na netu često pišu najgore stvari, koje često nisu baš takve u vašem slučaju), i sastavljanje spiska pitanja. Ako je u pitanju lečenje, vaša pitanja moraju počinjati sa „šta“, „kako“ i „zašto“. Ne zaboravite da argumentujete uz pomoć vaših simptoma i da tražite da se to objasni na vašem konkretnom slučaju. Naime, čak i ako je u pitanju objašnjavanje načina na koji će neka operacija biti izvedena, (uz pomoć snimaka i ostalog), i koliko god vas ovako nešto "neprijatno" plašilo, ovakvo obrazlaganje može lekaru često pomoći da za vas odredi najbolji pristup, da proceni izvesne rizike, koje možda ne bi odmah primetio zbog „rutine“ vašeg slučaja uopšteno i tako dalje. Jer svako od nas je cvećka za sebe, pa običan mladež može kod mene biti roze, a kod vas na tufne. O, ne pričam gluposti, doživela sam to na svojoj koži više puta.

Grejp, 2 seckane jagode, 1 mali seckani kiwi,
kašika borovnice i stevija, divna voćna salata
ukupno 180g voća

A kako se to uklapa u užinanje? Pa jednostavno! Kao što rekoh, dugo sam, zbog straha od dodatnog gojenja i dodatnog dizanja šećera izbegavala svaku vrstu međuobroka. To je za mene bilo „grickanje“, pa ako sam to i radila, to je bilo s puno griže savesti, a onda kad imate grižu savesti, onda se „bacite“ na taj slatkiš ili šta već, i onda naravno pojedete više, jer „da se ne baci“ i „nek ide život“. Naravno, vaga odmah „provali“ da ste zgrešili… I nastane haos. A samo je trebalo neko da mi kaže zašto je to važno... i, da postoji i jedenje koje ne goji ^_^... Zapravo kilaža normalno fluktuira od dana do dana (pa i doba dana!) o čemu ćemo pričati neki drugi put. Uglavnom, lekari u VB su po prvi put imali vremena (o znam, to je bilo predavanje, pa nije lično, ali dobro, zato možda i nije bilo loše što sam zapisivala, iako su mi se neki dobrano podsmevali „vidi je ponela tefter ko u školi“), da nam objasne kako i zašto užina.

Tako, dijabetičar MORA da užina. Naime, ako su užine opcija kod običnog čoveka, mi „slatki ljudi“ smo specijalni pa nam je potrebno da naš metabolizam održavamo budnim tako što ćemo ga naterati da „radi“ češćim obrocima. Tako, umesto da jedemo 3, mi MORAMO jesti najmanje 5 puta dnevno, a po potrebi čak i 6 puta. Šta to znači? Užina će nam poslužiti i kao dodatno gorivo ukoliko moramo da nešto bitno (fizički) uradimo između dva glavna obroka (doručak-ručak ili ručak-večera). Usput, užina je tu da se bori protiv (lekari kažu „da prevenira“, tako da ostajemo u latinsko-francuskom govornom području :D) hipoglicemije (prebrzog pada šećera) pa samim tim i protiv prebrzog rasta šećera koji dolazi nakon toga.

Ništa vam ne zabranjuje da u kiselo mleko ili jogurt
dodate voćku, samo je važno da ona bude
uračunata u vašu dnevnu količinu voća.

Ovde nije loše objasniti mehanizam hipoglicemije i (nasuprot njoj) hiperglicemije. Naime, kada zbog puno aktivnosti ili prevelike doze insulina (ili čak i zbog pojedenog parčeta torte ili belog hleba) dođe do prebrzog sagorevanja absorbovanog šećera, naša jetra (glupavog li organa!!!), kojoj je dužnost da čisti organizam, ali i da stvara šećer (jetra je odgovorna za stvaranje glukoze na primer, kada dođe do lučenja adrenalina, u nekoj situaciji opasnoj po život, pa treba da uradite nešto što zahteva natčovečansku snagu).  E sad, kad dođe do pada šećera, naša jetra smatra da smo u opasnosti i krene da proizvodi šećer da bi naši organi imali snage da se suoče sa stresnim periodom (koji je posledica velike fizičke aktivnosti, na primer jako brzog trčanja da pobegnemo od vatre…), i to radi, ČAK i kad naša hipoglicemije nema nikakve veze sa bilo kakvom opasnošću! Na ovaj način vi, čak i kad sve radite kako treba, jedete samo zeleniš, krećete se i tako to… dođete u situaciju da vidite kako vam raste šećer. I tako se dešava ona famozna insulinska rezistencija, i onda se, naravno, krenemo vrteti u krug, dižemo doze insulina, i naravno, gojimo se, jer insulin nepotrošene zalihe šećera pretvara u salo, i trpa u „džepove“ (tj u naše bokove i stomake), da bude tu za „crne dane“ (koji, uzgled nikad ne dođu, samo smo mi sve deblji i deblji…).

Tako dolazimo do naše šanse za revanš, kada je u pitanju sve što nas muči: težina, šećer… pa čak i nedostatak lepih i simpatičnih stvari koje bismo rado pogrickali. Pa jeste: mi dijabetičari svakako MORAMO užinati, i to je, zapravo, divna prilika da sami sebi poslužimo nešto lepo, pa i nešto što dugo priželjkujemo. Naravno, sve što u sebe unosimo i dalje mora biti adaptirano za naš organizam, ali, iako možda nećemo moći da pojedemo čokoladni kolač (iako… pre nego što krenemo dalje, svakako kupite bilo koji časopis „Dijabetes“ u kome ćete naći priličan broj recepata za sve pa i za slatkiše ;)), popodnevna užina nam daje priliku da pojedemo „nešto slatko“ i na taj način sebe nagradimo.

Stevija u prahu, kupljena u Grčkoj, kod nas je još uvek
teško naći pakovanje, nego ih nalazimo samo u pojedinačnim
pakovanjcima za kafu...
Ali i list-dva takođe mogu da urade posao ;)

Užine se dnevno mogu podeliti na 3 glavna obroka, kada su namirnice koje unosimo u sebe u pitanju:

-          Jutarnja užina je, u principu, produžetak doručka. Tad ćete uneti ili voćku (manju jabuku), ili 2dl jogurta i pola ražene lepinjice. Znam, ne izgleda mnogo, ali kako užina stiže tek 2h posle doručka, za više od toga i niste gladni. Polako žvaćite, uživajte u svakom zalogaju (gutljaju), i garantujem, nećete biti gladni.

-          Popodnevna užina, je, tako, produžetak ručka i „gorivo“ za popodnevnu šetnju. Tada je preporučeno uzeti voćku (imajte u vidu da nam je dozvoljeno 300g dnevno!!!), ali vam niko ne zabranjuje da sebi napravite malu voćnu salatu, ili porciju kolačića (max 100g), - Biobella pravi odlične kekse za dijabetičare od celog zrna, koje ne diže šećer, neki kolač niske UH vrednosti (ima recepata u gorepomenutom časopisu, a neke ću isprobati i objaviti kasnije i ja…). Nemojte za ovu užinu jesti bilo šta što liči na hleb jer ćete hleb ionako jesti za večeru, i za večernju užinu ako vam ju je lekar preporučio.

-         - Večernja užina je, kao što rekoh, bitna ukoliko uzimate večernji insulin humanog tipa, jer on dosta kasno kreće sa svojim dejstvom, pa je bitno da kad se to desi ne dođe do hipoglicemije (i na taj način se spreči da jetra počne da pravi gluposti). Nekim ljudima će tada biti moguće da pojedu voćku, drugi ljudi jedu jogurt (2dl) i pola lepinjice, a ljudi sa nefropatijom (bubrežna insuficijencija) umesto jogurta mogu uzeti neku voćku i svoju polovinicu lepinje.

Miksovano crveno voće sa malo limunovog soka,
malčice stevije i kašikom Granice jogurta
umesto šlaga

Deluje monotono? Da, zaista, ako se doslovce držite ovog što sam napisala. Ali, niko vas ne obavezuje da pijete samo jogurt: njega možete zameniti niskomasnim kiselim mlekom. To kiselo mleko možete ukrasiti i nekom voćkom (ipak, vodite računa da vam ona „uđe“ u dnevnu količinu od 300g). Voćna salata vam daje priliku da iskombinujete ukuse, a, zašto ne biste upotrebili smrznuto voće i samleli ga pa tako napravili odličan sladoled ? Voćni sladoled se, inače, zove „sorbe“ i to je, zapravo, najlepši, najvoćniji, najefektniji od svih sladoleda. Voćku možete i samleti u nutribulet-u i izmešati sa čija semenom i od ovakve užine napraviti super-hranu. (ideja: 2-3 jagode, ¼ jabuke sa korom, ravnu kašiku čija semena, ¼ limuna bez kore (zbog pulpe), može i jedan mali kivi, kašika borovnice… u okviru gramaže, naravno, dodajte vodu do označenog maksimuma u čaši za miksiranje i pustite Nutribullet da radi. Ako vam treba slađe, stavite listić-dva stevije (ako imate biljku) ili malo stevijinog praha, i to je to. Ako tome dodate i led nakon miksanja (još se nisam usudila da lomim led u Nutribullet-u, iako bi, u principu morao biti dovoljno snažan za to) dobićete divan frape).

Za večernju užinu, opet jogurt može postati voćni jogurt ako u njega dodate ostatak voća od dnevne količine, par borovnica ili seckanu jagodu, malinu ili dve, pa će onda ražena lepinjica faktički samo da „zatvori“ priču i zasiti onoliko.

izvor:
http://www.agrostand.com/proizvodi/1385884657.jpg

 Zaboravih da kažem da jogurt, u skladu sa svim onim što je rečeno o mastima, a da bi bio dozvoljen za dijabetičarsku ishranu, ne sme da bude pun mlečnih masti (jer bi tad zapravo spadao u masne namirnice). Idealno je uzeti što posniji jogurt, u VB daju jogurt od 0,5%. Ovaj jogurt se teško nalazi na tržištu (a da nije bezukusna vodica), ali sam ja našla sasvim prihvatljivu varijantu u Mladenovačkoj mlekari „Granice“. Naime, uz klasični „ljubičasti“, koji je onako fino gust i divnog ukusa, ova mlekara proizvodi i svetlo-plavi jogurt sa 1% masti. Taj jogurt je zadovoljavajuće gust, nije ni prekiseo ni premalo kiseo, nego taman kako treba, i, što je najvažnije, lepo zasićuje, a lepo se meša i sa voćem (ukoliko hoćete da pravite voćni jogurt ili voćni pire…). Ukoliko ne možete da nađete tako nešto, moraćete da potražite jogurt sa oznakom "light" ili "dijet", uz obaveznu proveru mlečne masti. Imlekov "Balans" ima 1% mlečne masti, pa ga uzimam kao dobro merilo. A ako s vremena na vreme uzmete kiselo mleko, kako na našem tržištu NE POSTOJI kiselo mleko sa 0,5 posto masti, uzmite ono Imlekovo plavo, ono ima "samo" 2,8%, i naravno, pokušajte da ga ne jedete baš svaki dan ;).

I eto… To je bila priča o užini. I prestanite da je izbegavate, njeno veličanstvo je zaista divna stvar za nas J

O doručku...

Viršle i paradajz pelat kao ukras.
Za pelat, pazite da u konzervi, odnosno u sok
nije dodat šećer!!!

Juče moja mama ulazi kod mene da bismo krenule u jutarnju kupovinu (to je kod nas zakon, tokom dana se ne viđamo i svaka vodi svoj život, ali se obavezno nađemo ujutro, idemo da kupimo ono najneophodnije i onako se slatko istoročemo o svim problemima, politici, ukućanima i, uopšte o bilo čemu što nam padne na pamet), i zatiče me za stolom. Naime, otkad sam bila u VB trudim se da ispoštujem doručak onako kako su to nekad radili, a da bih to mogla (pa i samim tim, da bih mogla da ispoštujem pauze od 2 sata između mojih 6 obroka), gledam da doručkujem oko 8h najkasnije. Tog jutra sam zakasnila, svašta nešto sam radila, i moje viršle i sir su ostali usamljeni dok su čekali (čak se na viršlama malo sparušila kožica, ali nema veze. I tek, mama mi, ugledavši moj tanjir (koji je daleko od zdelice muslija ili tosta sa šunkom), reče „wow, ti kao da si Jamie Oliver, jedeš bogato kao Englez“ J. Dobro, ne treba se čuditi, moja mama je, kao čistokrvna francuskinja navikla da pojede musli ili eventualno jednu „tartine“ (mali tost sa džemom) ili kroasan uz kafu ili toplu čokoladu, pa joj je slani doručak prilično čudan. Meni nije toliko (iako mi prvopomenuti budi divna sećanja iz detinjstva – pa neka mi neko kaže još da zadovoljstvo ne prolazi kroz nepca i stomak, i zadaviću ga). Bilo kako bilo, činjenica je da mi, kao dijabetičari, imamo tu muku da ne smemo gomilu prilično lepih stvari, a običan tost sa džemom ili divan topli kroasan preliven svežim puterom je oh… vrhunac nirvane ako smem da primetim… i to, naravno, kao i šampite, baklave i ostale perverzije, nikako ne smemo ni da sanjamo. Odnosno, možda i možemo, ali, sem za baklave, nisam još našla recepte koji bi mi omogućili da pronađem taj ukus teksturu… što ne znači da neću… divno sam uporna, da znate J.

Ovde nema više kriški sira,
nego su se dve ravne trake polomile prilikom služenja :D

Uglavnom, sem što nam je režim klopanja na dva sata potreban zbog ubrzavanja metabolizma, a Bog zna da nam je to, nama dijabetičarima, debelo potrebno, činjenica je da zbog raznoraznih zabrana i jeste bolje da ne budemo gladni. Jer, kao što reče doktorka onomad, a u pravu je, kad si gladan (a dijabetičar si), tad si već u hipoglicemiji, a tad jedeš i više nego što ti treba, pa je sva prilika i da ćeš uzeti nešto strašno slatko… pa onda pojesti što više, „da se ne baci“, a i zato što „Boga pitaj kad ćeš sledeći put to moći da jedeš“… I tako, trpaš, trpaš, trpaš… i nisi ni svestan da si preterao ili preterala dok ne bude prekasno i nemaš utisak da ćeš da pukneš. Tad dolazi i do zadržavanja vode i do otoka, i problema sa probavom… a o šećeru jednostavno neću ni da pričam… ovo je zaista najbolji način da završimo u dijabetičkoj komi sa vrednostima daleko iznad onih koje naš samomerač može izmeriti.

Da bi se to izbeglo, nutricionisti nama dijabetičarima maltene nepromenljivo postavljaju uslov da jedemo 3 glavna obroka i 2 do 3 užine. I, ako su užine manje više nepromenljive (pola ražane lepinjice u toku prepodneva, voćka ili 150-200g voćne salate popodne, pa eventualno večernja užina od pola lepinjice i jogurta ili voćke – oni s nefropatijom ne smeju jogurt posle podneva pa večernja užina sadrži voćku umesto jogurta), glavni obroci imaju obavezu da budu prilično raznoliki, ne bismo li utažili tu našu želju za promenom. Ovo je dosta teško postići, naročito kad su ručak i večera u pitanju, ali za doručak je lako uspostaviti nekakav red koji prati jelovnik koji smo dobili u „Merkuru“.

Za doručke vredi nabaviti nekakav posniji (što manje masan sir), koji po ukusu može biti mlad (probajte President „Mladi sir“) ili (što je samnom slučaj), nešto zreliji, pa onda bude i teže „ubosti“ ono pravo. Našla sam ravnotežu u „Balansu“, koji je prihvatljivo kiseljkast, ne preterano slan (što je dobro za moje bubrege) i nije mastan.

Izvor: http://markojovasevic.rs/2013/05/sve-sto-niste-znali-o-siru/

Sir se obično služi onda kada se ne doručkuje riba, tako da mogući predlog za doručak može biti sledeći:

Pikova Zlatna šunka ima samo 2% masnoće
(izvor: http://www.silbo.rs/brendovi/pik-vrbovec.html)

• 1.       dan: čaj od nane bez šećera, ražana lepinjica, 1 jaje (tvrdo kuvano, pečeno na teflonu na oko, ili kao omlet), 2 tanke kriškice belog sira
• 2.       dan: voćni čaj ili mate bez šećera, ražana lepinjica, 2 tanke šnite Pikove zlatne šunke (2% masnoće i pravo meso za razliku od svih ostalih kobajagi šunki!), dve male šnite belog sira. Možete ukrasiti čeri paradajzom ili malom drškom celera.
• 3.       dan: čaj (ne zeleni nego nana, kamilica, lipa…) 2-3 sardine, 1 supena kašika seckanog luka (pazite da bude sveže seckan inače će teško da vam padne na stomak!), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca sa malo maslinovog ulja, himalajske soli i eventualno par kapi limuna, plus, naravno, ražena lepinjica
• 4.       dan: 1 veća ili dve manje projice (ona služi umesto lepinjice!!!), šnita belog sira i, iznimno, 2dl jogurta ili kiselog mleka
• 5.       dan: 1 supena kašika komadića tunjevine, 1 supena kašika sveže seckanog luka (može i mladi luk), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca s malo belog luka i mirođije (maslinovo ulje, himalajska so i eventualno par kapi limuna kao preliv) i naravno čaj.
• 6.       dan: 2 viršle pileće ili teleće (bez omota ili sa prirodnim omotom), malo senfa (ja lično preferiram Dižonski zbog jačeg ukusa – a i u njemu nema šećera za razliku od domaćeg), komadić belog sira po potrebi (iako su viršle u principu već sasvim dovoljne), ražena pogačica, čaj

  

  U Dižonskom senfu NEMA ni trunke šećera,
  dok se u  naš domaći, tokom proizvodnje stavlja beli šećer
  Čitajte etikete!!!
  (izvor: wikipedia)

• 7.       dan: dve kriške Pikove zlatne šunke (ili ako više volite, pilećeg parizera, no pazite u njemu uvek ima i više soli, i više nitrata, a bogami i masnoća i – šećera! Da ne bude da vas nisam upozorila…), dve kriške belog sira, ražena lepinjica, čaj

Dve stvari su jako bitne: 

• Prvo, čaj je obavezan. Ja ga pijem pre ili posle obroka, nikako dok jedem. Na taj način na prijatan način završavam svoj obrok i dajem vremena svom organizmu da se „seti“ da je dobro jeo. 
• Drugo, uvek služite sebi doručak u tanjiriću za desert. To je jako važno, jer će vam tanjir izgledati dobro napunjen, dok, ukoliko upotrebite „normalan“ plitki tanjir, on može izgledati poluprazan, što vizuelno, i psihološki „tera“ na ponovno posluživanje.

Na ovom tanjiru je i parče putera, veće od 10g
 pa sam posle obroka vratila jedan deo

Takođe, ne oklevajte da „nakitite“ tanjir. Od jednog ili dva čeri paradajza nećete dobiti viši šećer (setite se predavanja i povrća A grupe, bez šećera!). Umesto čeri paradajza, rotkvice, štapići paprike, pa čak i onaj tvrđi deo kupusa mogu lepo da posluže, a daće vam i malo posla da ih pohrskate, dok žvaćete sve ono drugo, mekano.

Sardine, luk, krastavci,
beli luk, himalajska so, par kapi ultradevičanskog
maslinovog ulja

Za „riblje“ dane (sreda i petak), u „Merkuru“ su nam služili gotovo stalno šargarepu. Mislim da je to bilo najviše stoga što nije ni sezona krastavca, ni sezona paradajza pa su i jedno i drugo prilično skupi. 

 Ipak, umesto klasične šargarepe (koje bih ja lično poslužila sa malo belog luka i peršuna), kao da su bile izrendane pa blago izdinstane. Ni to nije loša ideja (jer su lakše svarljive, a i oseti se malo slađi ukus), ali se moje nepce žvakača travuljina prilično bunilo, jer sam ja odrasla na salatama :D. Dakle, učinite kako je vama milo, imajte samo u vidu da spremanje obroka (počev od doručka) mora da postane ritual i momenat vašeg ličnog zadovoljstva. Ukoliko drugi ukućani žele s vama da ga podele, to je lepo, no vaš šećer je tu glavni gazda, i ako je vreme da jedete zbog insulina, sve drugo mora da stane. Što se pre vaši voljeni naviknu na to, to je bolje.

Izgleda siromašno, ali je jako sito: sir i jaje

Smatram imam puno sreće što imam divnog muža, a sa njim i sina, koji, kad kažem „moram da jedem“, znaju da me tad ne treba odvlačiti na drugu stranu, i koji čak, kad njima poslužim jelo prvo pitaju da li ima nešto za mene ili da li sam već jela. To puno znači, i emotivno, i psihološki. A činjenica je i da su me obojica videla kad sam gladna i kad polako osećam kako mi pada šećer... to se odražava kroz nervozu pa često i žurbu, tresu mi se ruke, preznojavam se… i to nije najlepše ni videti, niti je moju nervozu lako doživljavati (i zato mom mužu svaka čast na strpljenju, i ljubavi s kojom priđe da mi pomogne i da me umiri!). 

S druge strane, kad sebi dam vremena da obedujem, a posebno kad je u pitanju doručak, posle je sve lako, a, ponekad se desi i da se „potrefimo“ za neki drugi obrok pa obedujemo zajedno, čemu se onda svi iskreno radujemo, jer… treba priznati, satnica mi je takva da je mogućnost zajedničkog jela prilično mala.

Žuti sir se smatra masnoćom
tanjir ukrašen grančicom celera

No bilo kako bilo, ja počeh o doručku i red je da o njemu i završim. Iako, naspram drugih obroka, ovaj obrok vizuelno ne izgleda previše „bogato“ (uostalom, ako ga uporedite s engleskim doručkom onda naš, dijabetičarski doručak izgleda prilično jadno), no ne treba gubiti iz vida vrednosti (kalorijske i ostale) koje unosimo u sebe, i odgovorno tvrdim da je, zbog proteina, masnoća, mlečnih prerađevina i vlakana, ovo zaista bitan, ako ne i najbitniji obrok u toku dana. Da ne govorimo o tome da, ukoliko zakasnite s doručkom, maltene morate pomeriti sve obroke u toku dana, što je prilična gnjavaža… 

Zaboravih da primetim, da je možda upravo za doručak najbolje primeniti ono pravilo o životinjskim masnoćama koje se mogu jesti jednom u deset dana. Tada, uz  parizer (ili posnu šunku) i vaše dve kriške sira, možete sebi dozvoliti i jednu kriškicu (10g) nekog žutog sira (kao što je gauda ili neki drugi "masniji" sir), pavlake, kajmaka ili čak putera. Možda nije loše u početku, meriti to parče (na vagu stavite prvo prazan tanjir, pa odmerite "masno" pa onda dodajte ostatak.

Samo pazite da to zaista bude to parčence od 10g (i zašto samo 10g? Pa zato što inače u toku dana, sa salatama pojedete još oko 2 kašičice ulja (2x10g), a 30g masnoća je apsolutna dnevna količina za unos u organizam, pogotovo što masnoća uvek ima i u ostaloj hrani, pa se tako onda, u principu, unese i više. Inače, normalna doza dnevnog unosa za zdravog čoveka je 70g) i da ga pojedete sa hlebom predviđenim za taj obrok. Nemojte dodavati još "da se nađe". Nema potrebe. Kažite sebi da ćete se opet ovako "nagraditi" za 10 dana, dakle, zadovoljstvo nigde neće pobeći, ponovićete ga, a pritom ćete sebi obezbediti normalno funkcionisanje organizma između ta dva mala "zadovoljstva"...

O hlebu...

Mi dijabetičari smo čudo jedno. U principu, kad nam kažu da ne smemo da jedemo beli hleb, mi prestanemo da jedemo bilo kakav hleb. Ono što su nas prvo naučili tamo u Merkuru (Vrnjačka banja), je da mi dijabetičari ne samo de smemo da jedemo hleb, nego i moramo, zbog sporih šećera i vlakana koji su gorivo potrebno insulinu da bi radio svoj posao.

Naravno, ono što je bitno, to je kakav hleb ćemo jesti. A ono što je dozvoljeno je bilo šta od bilo koje druge žitarice, samo da nije klasična bela pšenica. U najgorem slučaju, integralno belo brašno je prihvatljivije od običnog belog zbog prisustva mekinja koje čiste creva i pomažu metabolizam. A naravno, još je bolje ako koristimo raž, ovas, ječam... E sad, u našim prodavnicama ćete naći svašta nešto kada je pravljenje hleba u pitanju. Lično, nemam mnogo poverenja u "mešavine" za crni hleb, ali se zato mešavina za ražani hleb pokazala sasvim korektnom. Ta ražana mešavina se sastoji od 25% brašna od celog ražanog zrna i 75% pšeničnog brašna od celog zrna. Za svaku sigurnost dodajem uvek i ovsene mekinje, a za 1 dan vam treba otprilike 1/2kg mešavine.

Kada napravim moje lepinjice, one mi služe za svaki pojedinačni obrok. Dnevno pojedem 4 lepinjice i to po jednu za svaki glavni obrok i još 2 polovine lepinjice za dve užine: jutarnju i večernju. I, koliko god to čudno izgledalo, i ma kako mala bila, zaista su ukusne i zasitne.

Evo šta vam je potrebno:
1/2 ražene mešavine (premijino brašno je ok, ali možete uzeti bilo koje drugo)
250 ml tople vode
3 supene kašike mekinja (ražanih, ječmenih, ovsenih)
1 kašičica himalajske soli
prstohvat šećera
1/3 pekarskog kvasca.
malo pšeničnog brašna da "probudi" kvasac
ovseno brašno za slučaj da testo "lepi" i za oblaganje pre pečenja

Od ovog testa dobićete hleba za tri dana (ako pravite hlepčiće samo za sebe). Naime, tu ispadne cca 710g testa koji ćete podeliti na 3 i od čega ćete odmah ispeći deo.

Sipajte brašno u posudu, dodajte mekinje, pa napravite rupu pa u nju izmrvite kvasac, dodajte prstohvat šećera i pola kašičice belog brašna, i pažljivo mešajući umešajte vodu. Pre nego što vode nestane, po rubovima sipajte so kašičicom (možete koristiti i kašičicu-mericu). Ovo je bitno jer kvasac ne treba odmah da dođe u kontakt sa solju da ne bi presahnuo. Jednom kad se kvasac pokrene pomoću šećera i belog brašna, onda je svejedno da li je ostatak brašna slan i više nema problema, ali taj prvi momenat jeste prilično važan.
Mešajte varjačom. U principu, testo bi trebalo da se formira i da bude još uvek blago lepljivo. Da biste mogli da odložite varjaču (što se u jednom momentu mora uraditi...) testo treba da počne da se odvaja od zidova posude. U tom je momentu najverovatno prilično lepljivo, i lepi se za prste pa to zna da bude i malo neprijatno.

Pospite šaku ovsenog brašna. Ono je lepo, krupnije i oštro mleveno, pa će hlebu dati divnu teksturu i koricu, a dozvoliće da testo postane suvlje i da formirate kuglu.











Ostavite da testo naraste.












Kad naraste, napravite 3 jufke. U jednoj može biti nešto manje, dakle 230g, dok će u drugima biti tačno po 240g. Tako odvojene jufke možete odložiti u plastične posude ili u kesice, po izboru i ostaviti u frižider (testo će nastaviti da "radi" i u frižideru, tako da nije problem i imaćete testo za svež hleb sutradan!).








Preostalo testo podelite na 4 loptice koje možete meriti da budu tačno 60g. Imajte u vidu da, ako im i fali koji gram, možete uvek da ih uvaljate u malčice ovsenog brašna: to će vam pomoći da oblikujete lepinjice i.. usput će napraviti divnu rustičnu koricu prilikom pečenja!





Preostaje vam da oblikujete loptice i poređate u pleh. Pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 200 C dok ne zamiriše (to će značiti da se formirala i korica :)). Kad zamiriše i postane rumeno, izvadite iz rerne. Možete premazati lepinjice vodom, a zatim ih stavite na rešetku da se prohlade. Tek kad su skroz hladne, možete ih staviti u kesicu u kojoj će lepinjice zadržati svežinu.

Nemojte da vas mrzi da svakog dana oblikujete svoje kuglice i pečete ih. Za to vam bukvalno treba 5 minuta posle doručka, a na taj način ćete imati svež hleb. Ja sam prvi put ispekla sve lepinjice za 3 dana, i mogu vam reći da već posle drugog dana, ove lepinjice postanu prilično neprijatne i gumaste jer iako u plastičnoj kesi, one svakako gube svežinu. Zapravo, to i nije loše, to je dokaz da je sve potpuno prirodno, ali ipak nije prijatno kada treba tako gumast hleb i da jedete!

Kada je svež, on je nabijeniji od klasičnog belog hleba, ali imate utisak da jedete nešto poput kolača i - bukvalno se osećate sitijim. To je ono što mi se dopada u odnosu na klasičan hleb. A i lepo izgleda na oko, pa mi ukućani zavide :D. Šta čekate - probajte i vi i jedva čekam da pročitam vaše komentare :).

Zar ne izgleda privlačno?

O kontroli kod nutricioniste i povratku kući...

26.2. sam bila na kontroli kod nutricioniste. Opet su nas merili posle doručka i u odeći, pa sam onako malko sumnjala da će biti nekih rezultata. A moram priznati i da me je prilično bilo strah, obzirom da sam shvatila da u Vrnjačkoj banji faktički jedem više nego što sam ikad jela kod kuće (i to ne samo kad je hleb u pitanju nego uopšteno!). Naime, pre VB, moj sistem ishrane je ličio na onu staru:

• Doručkuj kao kralj
• Ručaj kao s prijateljem
• Večeraj kao siromah

U principu sam se manje više pridržavala nekih pravila hrono ishrane koju sam kombinovala sa nekim pametnim stvarima iz Montinjakove GI dijete, pa sam tako sebi dozvoljavala hleb (isključivo ražani ili sa žitaricama) ujutro, uz dozvoljen puter (margarin nikako ne jedem zbog transmasti, a sadašnja otkrića nutricionista potvrđuju da sam bila u pravu!), šunku i sir, za ručak sam mahom bila previše u žurbi, pa je tu nastupao NutriBullet, pa sam mućkala razne povrćke i semenke (što zapravo i nije bila tako loša ideja) ali faktički nisam jela ništa drugo. Zapravo sam imala samo jedan, "realan" obrok, u vidu parčeta mesa i salate. Subotom nisam uspevala da odolim ponekoj poslastici iz pekare (znam, znam... to je opasno, ali taaaako dobro!)... I tako, Vrnjačka banja je okrenula moj nutricionistički život, što sam predstavila u nekim prethodnim člancima. 

Kao rezultat sveta, sa sve doručkom u stomaku i odećom na sebi, posle manje od 10 dana, imala sam kilogram manje. To deluje kao malo, ali nutricionista je bila prezadovoljna i čestitala mi je. A da je bilo razloga za čestitke, otkrila sam dva dana kasnije, u Beogradu, kad sam otkrila da zapravo nisam izgubila 1 nego 2 kila! Dodajmo tome da je moj obim struka bio 105, a obim kukova 120.

Nekoliko dana kasnije, odnosno 4. marta 2016, ponovno merenje je pokazalo2,5 kilograma manje, obim struka 94 i obim kukova 115, A to je već veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki pomak. 

Dodajmo tome da se moje glicemije nisu povećale nego su nastavile da se kreću u okviru onog što smo tamo napravili: od 7,7 do 5,7 ujutro, i oko 5,5 u toku dana, s lepom glicemijom, "by the book", od 2 jedinice više posle jela. Treba reći da sam po povratku, striktno primenila ono što su me naučili tamo: iako sam spavalica, a da bih stigla da jedem toliko puta dnevno, namerno sam sebi stavila budilnik na 7h30, tako da doručkujem najkasnije u 8, pa mi je onda lako da ispoštujem i užine i ostale obroke u toku dana. 

Hleb mi predstavlja problem utoliko što bih, kada bih kupovala hleb, sigurno vrlo brzo poklekla i isekla veće parče hleba. To sam rešila tako što sama umesim testo od pola kilograma raženog brašna i malčice pšeničnog brašna tek da pokrene kvasac, pa dobijeno nadošlo testo podelim na tri dela (što mu dođe otprilike 3x240 grama, odnosno 3x(3 porcije od 60g + 2 porcije od 30g dnevno). Dva dela stavim u vakum kese i ostavim u frižideru, testo se i u frižideru diže ali nešto sporije, a treći deo podelim na kuglice od po 60g i ispečem. Da se ne bi lepilo, obložim ih ovsenim brašnom što im daje prelepu koricu, kao iz filmova, a ja dobijam svoj svež topli hlepčić. U nekom od sledećih članaka ću objaviti recept i postupak izrade hleba. 

Ove hlepčiće jedem za tri glavna obroka i dve užine (prepodnevnu i večernju) i trudim se da maksimalno ispoštujem uslov da proteine ne jedem posle ručka. Tako manje opterećujem svoje bubrege, a očigledno je i da mi stomak radi bolje nego ikada pre. I nisam gladna. 

Moje stare walkmaxice su crvene ali jako liče na ove
http://www.walkmaxx.rs/patike/

Uz to, iako sam se vratila na svoje "brdo" (deo Beograda gde živim je jako, jako strm i brdovit), obučem svoje stare Walkmax patike i pokušavam da se nateram da hodam najmanje 40 minuta dnevno. Da bih bila sigurna da sam "otpešačila" svoje, odredila sam da napravim najmanje 5500 koraka dnevno (oko 3,5km) i koristim svoj dragi telefon kao dragocenu ispomoć. 

Naime, iPhone ima divnu aplikaciju za zdravlje, pa pomoću gps-a meri vaše kretanje, prepoznaje vožnju kolima, pešačenje, pa čak i penjanje uz stepenice! To je veoma korisno i pomaže mi da onih dana kad se manje krećem ispoštujem barem minimum. Kada pada kiša pa nemam baš želju da se sa mojom kucom smucam po komšiluku, ili nemam potrebu da idem do daljeg "Maksija" da kupim lepe jabuke i posni sir (balans je prilično zadovoljavajuć), onda hodam u mestu ili koristim steper (ili oba). Ako se odlučite za steper, podesite jačinu na najslabije inače ćete imati intenzitet kao da se penjete uz stepenice. To može biti dobra stvar za kasnije, ali sad za početak nije loše samo hodati... Jer ako dobijemo upalu mišića, to nam se neće dopasti i nećemo hteti dalje da se "mučimo" barem dok bol ne prođe... a dok to ne prođe nećemo ništa raditi, i onda rizikujemo da se vratimo u onu nekadašnju sedeću letargiju... što nikako ne valja. 

Bilo kako bilo, novi režim ishrane, prema ada tablicama, bez šećera, bez masnoća (bar ne kao što sam do sad navikla) i slično, čini da polako gubim na težini. To je zaista malo, po 100-200g dnevno. Ponekad čak idem malko unazad, pa tako ponekad izgubim "samo 200g", ponekad "dobijem" 400, pa onda izgubim 700 i tako redom. Bilo je i dana kad mi je kilaža ostala potpuno ista, ali sam sad već na to navikla i sad se prema vagi ponašam prilično ležerno, kao prema dobroj drugarici. 

U međuvremenu, prijatelji mi kažu da se i tih par kila već vidi, lice mi je mršavije, koža zategnutija, a stomak manje otekao. Oh... imam još stomaka koji visi, ali se to više ne vidi toliko u odeći... i to je već veoma lepa stvar :).

Vrnjačka banja - SEMINAR - O aktivnosti kod dijabetičara...

Prvo što je predavačica, fizijatar želela da nam objasni, to je šta je zapravo Insulinska rezistencija s kojom se svi susretnemo, pre ili kasnije. O insulinskoj rezistenciji sam ja lično saznala od moje doktorke, kada sam joj se požalila da se previše gojim a ne jedem nešto što bi gojilo. Tada mi je objasnila da je visok šećer na neki način doveo da moje doze insulina budu prevelike, a insulin je doveo do gojenja, čime je došlo i do insulinske rezistencije, kao nuspojave. Na predavanju je rečena sitnica koja prilično objašnjava stvari, a opet, toliko je banalna da je to zapravo tužno:

Insulinska rezistencija je otpornost ćelija na dejstvo insulina.

Jedino što smanjuje insulinsku rezistenciju i omogućuje insulinu da "radi svoj posao" je aktivnost, tako da je ona, sem za lepotu i lepo telo, postala i glavni deo lečenja dijabetičara, i to tako što aktivnost povećava apsorciju insulina i spušta šećer. 

Dobar postupak kontrole dijabetesa odražava se u tri kriterijuma:

Regulisana ishrana + Terapija + Redovna aktivnost = dobar lek

Puls i pritisak su dobri indikatori tome kako se baviti aktivnošću.

Kod dijabetes mellitus tipa II, puls pokazuje da li je aktivnost preterana ili ne, a računa se po sledećoj formuli

160 – broj godina = maksimalno dozvoljen puls kod opterećenja

Za mene je to: 160-45 = 115

*Ako je puls dostigao ili prešao 115, zaustaviti aktivnost.

Ovo se takođe primenjuje i ukoliko dođe do previsokog pritiska u toku aktivnosti: Ukoliko dodje do visokog rasta pritiska u odnosu na normalan pritisak, prekinuti aktivnost.

Dužina aktivnosti i frekvencija:

Što je aktivnost intenzivnija to mora biti kraća.

Trening može trajati 25-30 minuta, najviše 3x nedeljno.

Kod dijabetičara je potrebno imati aktivnost svakog dana, ali ona mora biti lagana ili poluintenzivna.

Tako se ili trenira 20 minuta (aerobne vežbe, trčanje, kardio), ili se šeta 40 minuta relativno laganim hodom, (moguće je i brže hodanje, ili lagani trk).

Preporučene aktivnosti:

-          Hodanje (ili brzi hod, ili lagano trčanje)

-          Plivanje (najbolje! Zbog neopterećivanja zglobova koji su već oštećeni dijabetesom).

*Hrskavica je jedno od onih tkiva koji se ne obnavljaju, pa ako postoji problem, plivanje je idealno.

NIJE DOZVOLJENO:

-          Skakanje u vodu

-          Ronjenje

-          Trkačka vožnja itd

OTKROVENJE:

Hipoglicemija je potencijalni rezultat aktivnosti.

Zato je dozvoljeno krenuti u neku aktivnost samo ako je GU (visina šećera, odnosno glicemija) od 5 do 15. Ako je GU manja od 5, onda ne treba započinjati aktivnost.

Izuzetak: ako je gu manji od 5, a pojedeš užinu (pa daš telu „gorivo“), onda je ok, ali valja šetati a ne raditi nešto teško. Teže aktivnosti (poput okopavanja u bašti, trčanja i slično) dozvolićeš sebi samo onda kada ti je GU viša od 5. 

Kad planiraš aktivnost, ne daješ insulin u onaj deo tela koji ćeš da koristiš kroz aktivnost. Tako ako planiraš rad u bašti, ne daješ insulin u ruku, ako planiraš hodanje, onda ne daješ u nogu itd. Ovo je zato što postoji korelacija između velike frekvencije korišćenja određenog uda i apsorpcije, odnosno mogućnosti delovanja insulina. 

Važno je znati i da sedenje stvara trombove (važno za "sedeće poslove"!), pa je potrebno praviti pauze od sedenja kroz kretanje.

OTKROVENJE:

Aktivnost smanjuje nivo LDL (lošeg holesterola)

Polineuropatija, retinopatija i nefropatija podrazumevaju ograničenja u aktivnostima.

Kod bubrežne nefropatije (što je moj slučaj), ne smeš preći pritisak od 160/100 na maksimumu aktivnosti.

Slična su ograničenja vezana za retinopatiju i polineuropatiju, pa nije zgoreg posavetovati se sa lekarom (oftalmologom, ili fizijatrom nakon oftalmološkog pregleda), koji tip aktivnosti najviše odgovara i na koji način se odmarati ako je to potrebno. Takođe, posle  intervencije laserom, ne sme se aktivirati tokom 3 naredne nedelje!!!

Ako treba nešto teško raditi:

Pre aktivnosti smanjiti insulin za 2 jedinice ili pojesti jedan mali sendvič, a onda treba smanjiti i večernji insulin u22h, jer se dešava da dođe do zakasnele, noćne hipoglicemije.

Aktivnost za gubljenje kilaže

OTKROVENJE:

Da bi se gubili kilogrami (maksimum 1kg nedeljno), od odredjenog profila (npr 1800 kcal) treba skinuti oko 500 kcal. To je preveliko odricanje, pa aktivnost pomaze da se na taj način „potroši“ višak kalorija. Tako, umesto da jedete 500 kcal manje, što je loše jer dovodi do prevelike frustracije, umora... i lakše se "zgreši" što dovodi do jojo efekta, bolje je "potrošiti" vrednost od 500kcal dnevno. 

Aktivnost je najpotrebnija osobama koje rade sedeći posao ili penzionerima.

Aktivnost je već kada se:

-          Ide peške u kupovinu

-          Radi u bašti

-          Pliva

-          Šeta

-          Rade vežbice

-          Ide stepeništem

Još jedno otkrovenje:

Grupno aktiviranje više motiviše i postoji manji rizik od odustajanja od fizičke aktivnosti.

Potrošnja kalorija:

-          Šetnja 40 min – 200kcal/h

-          Bicikl (prema brzini) oko 300 kcal/h

-          Gimnastika 400 kcal/h

-          Plivanje 400 kcal/h

-          Tenis 500 kcal/h

Ako prilikom aktivnosti dođe do drhtanja, vrtoglavice itd, prestati aktivnost i proveriti šećer, pa reagovati u skladu s tim. (ponekad je potrebno nešto pojesti ili popiti) a ponekad jednostavno umanjiti intenzitet aktivnosti. U svakom slučaju, kada idete negde, nije loše imati sa sobom svoj samomerač i svoj insulin, zlu ne trebalo, uz neku bombonicu. Imajte u džepu neku baš omiljenu bombonicu (tako ako vam je baš zlo barem ćete uživati s bombonicom. 

Od moje doktorke sa KBC Zvezdara, saznala sam i to da je Coca-Cola piće koje je bukvalno tečni šećer koji odmah dospeva u krv. Samo, budite oprezni! Jedan do dva gutljaja su već dovoljni da podignu glicemiju, zato se nemojte bacati na tu konzervu! Otpijte koji gutljaj i dajte svoju konzervu nekom drugom da je dovrši :D.

Vrnjačka banja - SEMINAR - O ishrani...

Poseta nutricionisti, predavanje i ... otkrovenje

Dakle, odlazak u Banju, pa poseta nutricionisti i, prvo pa u sredinu: merenje posle doručka! Mislim, nikad mi neće biti jasno zašto nas uvek lekari mere kad smo nešto već jeli i kad smo obučeni, (tu odmah možeš da dodaš sebi bar kilo, no dobro... znaju valjda šta rade). 

Što se mene lično tiče, cela ta priča je prilično poražavajuća (iako je još ispalo da sam među vitkijima... grrrr), pa je moj BMI pokazao da sam u prilično gadnoj situaciji, a kilaža od 94kg i nije neka za pohvalu. Dodajmo tome obime struka i stomaka (104 i 120 18.2.2016) pa je tu prilično materijala za kukanje. Odmah da kažem da sam do danas izgubila kilažu a i centimetre, a kako idu stvari, mislim da će to i nastaviti tako, samo što je sadašnji sistem ishrane takav da je gubitak izuzetno spor, gubim u proseku oko 100 do 200g dnevno... što je, prilično malo u ovo naše vreme kad sve mora da se dešava brzo. 

Prvo otkrovenje je zapravo otkriće da ja zapravo moram da jedem hleb. Naime, ne samo da zapravo nije normalno što ga ne jedem (iz straha od glicemija, moram da priznam), nego mi je doktorka uvela hleb bukvalno za sve obroke u toku dana! I ne samo to, uvela mi je i treću, noćnu užinu, koju, do sada, nikad nisam imala priliku da priređujem sebi. Tako mi je, prema mojem zdravstvenom stanju, prema dozama insulina koje primam, prema profilu, težini, stanju mojih bubrega i prema boga pitaj još kojim kriterijumima, odredila režim ishrane od 1800kcal, pri čemu o-ba-vez-no moram jesti 60g ražanog hleba za svaki glavni obrok i zatim moram jesti još dva puta po 30g ražanog hleba i za užine. 

Evo kako moj režim izgleda:

• 7-7h30: doručak - 60g ražanog hleba, protein (1 jaje, ili 2 tanke šnite šunke, 2 sardine, 1 kašika tunjevine, 2 viršle pileće) + mlečni proizvod (posni sir) + šolja biljnog čaja (nana, kamilica, voćni...), ili kačamak i jogurt, ili proja i jogurt
• 10h užina: 30g ražanog hleba + 2dcl jogurta (posnijeg)
• 12-13h ručak: 1 tanjir (jedna dublja kutlača) supe od povrća ili mesne čorbice, 1 kašika skrobnog povrća, jedna kašika neskobnog povrća, kuvano, pečeno ili grilovano mesa veličine (max) dlana, ili riba, salata, 60g ražanog hleba (ili 2 sarme od junećeg mesa, šargarepe, pirinča, suvog mesa bez masnoće)
• 16h jedna voćka (jabuka, šaka jagoda, jedna pomorandža) ili kolač za dijabetičare (u V.B. su nam poslužili prilično očajne knedle sa šljivama...)
• 18-19h večera: 1 kašika skrobnog povrća, 1 kašika neskrobnog (npr. zelenog) povrća, 2 kašike salate, 60g ražanog hleba (ili parče heljdopite)
• 21h30-22h večernja užina: 30g ražanog hleba i jedna voćka

Predavanje o hrani - Otkrovenje broj 2 :)

Dijabetes je poremećaj metabolizma, pri čemu, čak i ako dijabetes ne nastupi kao posledica gojaznosti, šećer se svakako vezuje za pojačanu težinu pa se gojaznost javlja kao posledica.

Telesna težina = šećer

Ove dve stvari su toliko povezane da čak i ako postanete dijabetičar kao mršava osoba, imate sve šanse da se ugojite ako ne povedete računa, a ja sam živa potvrda ove tvrdnje.

Za dijabetes BMI ima izuzetno važno značenje.  

BMI (body mass index)

v  19-25 bmi je dobra uhranjenost.

v  Sve ispod je bolesno mršavo

v  Do 28 kod dijabetičara je prihvatljivo

v  Sve preko toga je previše i nije dobro za dijabetičare.

Prvi princip u regulaciji šećera je aktivnost naravno, ali i redovnost ishrane.

Hraniti se mora 5 do 6 puta, prema preporuci lekara.

Dijabetičar jede kad je vreme, a ne kad je gladan.

Ako dijabetičar jede kad je gladan, hipoglicemija je već nastupila, ima drhtavicu i loše mu je, pa će pojesti mnogo puta više nego što mu je potrebno.

Užina se obično 2 puta dnevno, a samo neki insulini (humani retardi, kao što je moj Insulatard) traže treću, noćnu užinu. 

Principi (zakoni) ishrane:

v  Ne slatko

v  Ne masno

v  Ništa od belog brašna

v  Ne soliti (ili drastično smanjiti, ili koristiti himalajsku so)

ADA tablice

Daju ideju o korišćenju namirnica, jer objavljuju tačnu količinu ugljenih hidrata (UH) dozvoljenih u toku dana. Prema ADA tablicama, namirnice se dele prema grupama.

Nije strašno ako se o Božiću ili nekom drugom prazniku pojede nešto više ili nešto (nedozvoljeno). Naravno, činjenica je da prilikom slavlja uvek postoje i "hrane" koje možemo jesti, kao što su neki posniji proteini i salate, ali je činjenica i da je tad prilično teško dobiti "svoj", "dozvoljeni" hleb, ili izbeći tortu koja nas mami svojim seksi, senzualnim izgledom i mirisom. Kako reče doktor - nutricionista, ok, to su momenti kada ćemo sigurno "zgrešiti" ali to i nije tako strašno ako se ima u vidu da praznika ima tokom 20 dana godišnje, a pridržavanje pravila ishrane treba da se poštuje preostalih 345 dana u godini.

Glavne grupe namirnica:

         I.            I Mleko i zamene

Obično mleko nije za dijabetičare jer sadrži previše šećera i masnoća.

Mleko je, po svom sastavu takvo da zapravo i nije pogodno za ljudsku upotrebu (tj. kada pređete dečiji uzrast tada mleko više ne donosi onu korist koju bi doneo deci), a dijabetičarima zbog mlečnih šećera jeste potpuno zabranjeno. Zameniti mleko jogurtom ili kiselim mlekom. 

(Mleko se može upotrebiti u spravljanju hrane jer tada gubi svoja svojstva, a i tad je upotrebljena količina prilično mala pa ne utiče na ukupnu glicemiju.)

Mle
- Osobe sa nefropatijom mogu piti jogurt ili kis.mleko samo u prepodnevnim časovima (najbolje za užinu). Mlečni proizvodi se mogu pojaviti i tokom doručka, obično u obliku posnijeg sira. 

Kajmak, pavlaka, masni sirevi spadaju u masnoće. (tako se svrstavaju i u Hrono ishrani, pa sam primetila da dijabetičari mogu prilično uspešno da adaptiraju ovaj režim ishrane). One se u principu ne koriste svakodnevno, nego se može jednom u deset dana dozvoliti sebi 10g kajmaka ili putera, ili 20g masnijeg sira ili žutog sira.

Tokom normalne nedelje se koristi posniji sir za doručak, a jogurt za užinu.

Primer doručka:

Čaj neslađeni

2 kriškice (ukupno ono što stane u jednu šaku, ili max dve supene ravne kašike) posnog sira starijeg ili mlađeg po ukusu 

+

2 tanke kriške pilećeg parizera (ja sam ovu stavku zamenila Pikovom zlatnom šunkom jer je posna i nije preslana)

Ili

1 jaje

Ili

2 viršle pileće

Ili

50 sardina ili tunjevine + supena kašika rendane šargarepe (blago prokuvane) + 1 sup kašika c luka.

Ili

Pita sa sirom od heljdinih kora (veličine dlana sa prstima), tada može jogurt.

       II.            Povrće
A – Bez šećera (slobodnije sipati): zeleniš, salata, blitva, zelje, kupus, brokoli, tikvica, paprika, paradajz, pečurke. (najbolje grilovati, jesti presno ili kuvati)

B povrće sa šećerom (boranija, pasulj, grašak, cvekla, celer, šargarepa, krompir – skrobno povrće). Boranija je puna insulina, pa je moguće jesti pun tanjir (do prvog ruba dubokog tanjira). Pripaziti malo na pasulj i grašak jer imaju dosta šećera.

Turšija može da se jede, ali mora biti oprana od soli. A puna je vitamina, posebno kiseli kupus.

Pri korišćenju povrća pravilo je da tanjir mora da sadrži proteine, i povrće A i B grupe, da bi se pokrio insulin koji se daje.

*Mera je jedna velika kuvarska kašika za neskorobno i supena kašika za B grupu ukoliko se ovo povrće služi kao prilog. Ako se služi pasulj, onda se koristi pravilo prvog ruba dubokog tanjira a hleb se smanjuje za pola (ali svakako mora da se jede!!!).

Primer tanjira:

Meso veličine dlana, 1 velika kuvarska kašika (može i više) povrća bez šećera i jedna ravna kašika povrća sa šećerom.

Skrobno povrće je bolje kada se jede u kuvanom obroku (musaka, kuvani pasulj, kuvani grašak).

Hleb je i tada obavezan radi poboljšanja apsorpcije ali se hleb umanjuje.

Primer: pasulj 1tanjir + 30g ražanog hleba (pola lepinjice ili pola debljeg parčeta hleba). Isto važi za grašak.

Cvekla i šargarepa se ograničavaju na 100g po obroku (najčešće kao prilog ili salata)

Celer može biti deo povrća (kao začin u supi ili deo povrća kao prilog – u đuveču, kao zapečeno povrće i sl (celeri dauphinois – srpski musaka od celera bez mesa). Tako se može praviti i brokoli i drugo povrće (zovu ga i „preliveno“ povrće).

    III.         Voće

Manje više je svo voće dozvoljeno. Jedini izuzetak za opreznost je banana. Ona je problematična kod tipa II dijabetesa, jer sadrži i veliku količinu šećera iako je dobra za kalijum i kao izvor vlakana.

Dozvoljeno je 300g voća u toku dana, ali najbolje ga je jesti u obliku užine.

Ne postoji slađe ili manje slatko voće jednog tipa (npr. slađa ili manje slatka jabuka), to je pitanje osećaja u ustima, a inače, svaka voćka ima istu količinu UH. Tako jabuka uvek ima 10g šećera, bilo da je „slađa“ ili „kiselija“. (ista količina UH za greenysmith i za crveni delišes).

Moguće je da neka voćka više ili manje diže šećer, što je individualno. Tako ćete prema tome kako vi reagujete odabrati najbolju užinu. Za užinu je najbolje uzeti 1 voćku, ili, ako pravite voćnu salatu, onda gledate da uđete u dozvoljenih 300g dnevno, odnosno da oduzmete od ukupnih 300g gramažu voća koje ćete pojesti za večeru. Tako ispada da ćete pojesti voćnu salatu od cca 150-180g.

Dozvoljeno voće: Svo voće je dozvoljeno uz par ograničenja kod nekih voćki, kao što je lubenica, smokva, grožđe, šljiva.

-          Suvo voće 1 komad max ili prstohvat suvog grožđa

-          Grožđe 5-6 zrna, do 10 max (ono što stane u pesnicu)

-          Lubenica 1 kriška dnevno, odnosno 200 ploda (crvenog dela bez kore)

-          Smokve i šljive max 2 do 3 ako su sitnije

-          Koštunjavo voće 2-3 lešnika ili badema ili oraha ili kikirikija (odnosno 10g/dnevno), Dakle, prstohvat ako je usitnjeno ili krupno mleveno.

Primer voćne salate: ½ male jabuke, 2 zrna grožđa, 2 jagode ili ½ male kruške ili 1 kriška ananasa u komadićima (ukupno 150g), posuto sa prstohvatom badema, lešnika ili oraha ili kikirikija da bi se zadovoljio dn.unos nezasićenih masnih kiselina (dobro za mozak i srce)

Uvek jesti voće sa korom. Ako se sumnja da je kora prekrivena pesticidima, rešenje je BIO uzgoj.

Izbeći ceđene sokove koji u sebi nemaju pulpu i opnicu (ekstrakovano voće u nutribulletu je ok  - jer ima sve).

   IV.            Hleb

NE BELO BRAŠNO!!!

Hleb je obavezan uz svaki obrok u maloj količini, zbog vlakana i pomoći prilikom apsorpcije sporih šećera.

Belo brašno ima previsok glicemijski indeks (GI)

Najbolje je jesti ražani hleb (hleb od mešavine ražanog i celog pšeničnog zrna sa mekinjama) jer donosi spore šećere dijabetičaru, i drži ga sitim do sledećeg obroka.

GI = šećer = belo brašno = brzi šećer – poput parčeta najslađe torte

Parče torte je osnovni primer upoređenja koje se koristi među nutricionistima i endokrinolozima.

Ponašanje glicemije prilikom jedenja torte:

Kad pojedeš 1 parče torte, GI odmah skače na 25, pa onda šećer brzo pada na 2, pri čemu se oštećuju krvni sudovi što je izuzetno opasno za dijabetičara.

Hipoglikemija je ta koja goji dijabetičara.

(prilikom hipoglikemije, dolazi do tresenja, vrtoglavice, preznojavanja i panike, pa dijabetičar jede da bi simptomi prestali, a nakon toga jede da bi jeo).

Hleb mora biti obavezno od celog zrna: int. Pšenica, raž, ovas, ječam itd.

Zamene za hleb:

-          proja 60g ili kačamak na vodi (1 tanjir) jednom nedeljno jer je kukuruz sladak.

Kokice su opasne i nisu dozvoljene!

-          Kao zamena za hleb može i pita od crnih ili heljdinih kora.

-          Pirinač (integralni, ili integralni basmati pirinač) – 1 velika kuvarska kašika ravna ili mala kutlača

-          Krompir (kuvani, pečeni)

(pod sačem, na pari, musaka, ragu ili paprikaš, u supi). Za krompir važi da je  bolji kad je mešan sa drugim neglicemijskim sastojcima ili proteinima jer mu tada glicemijska vrednost opada.

Uz krompir treba pojesti hleb ali samo pola (30g)

Krompir nikako ne sme da se prži!!!

Krompir se jede 2x nedeljno.

     V.            Meso:

NEMASNO!!!

Ne svinjetina (sem filea ili jako posnog-krtog mesa)

Dozvoljeni su piletina, junetina, teletina, govedina nemasna, ćuretina, jagnjetina (posni-krti delovi). Riba.

Ne pohovano!!

Meso može da se jede kuvano, dinstano na vodi, pečeno, u foliji ili na roštilju-grilu.

Roba – u foliji, pečeno ili gril

Suhomesnato ne, dozvoljena praška šunka 2 tanke šnite, pileći parizer ili viršle (2)

Jaje, kuvano tvrdo ili rovito, pečeno na teflonu kao omlet ili jaje na oko.

Slanina i dimljeno suhomesnato, te čvarci nisu dozvoljeni, ili ako napravite "iskorak", uzećete prstohvat čvaraka ("da mine želja"), ili šnitu slanine/dimljenog mesa koji ćete sitno iseckati nakon što ga oslobodite masnoće da biste ga dodali u jelo koje pripremate.

Džigericu izbegavati zbog holesterola.

   VI.            Biljna ulja i masnoće

Ok je koristiti 20-30g biljnih ulja, ali je bolje koristiti ih presna nego termički obrađena.

Povrće poslužiti termički obrađeno ili presno i preliti 1 kašičicom ulja (maslinovo na primer).

Moguće je upotrebiti ½ kašike masti za pravljenje kupusa.

1 na deset dana moguće je upotrebiti životinjske masti poput kajmaka (1 mala kafena kašičica) ili 20g putera.

 VII.            Pića

Dozvoljeno je 2-3 kafe bez šećera

Čaj bez šećera i infuzije od bilja bez šećera

Limunada bez šećera neograničeno

Voda

1 čaša napravljenog (isceđenog) soka uz proveru kcal

VIII.            Dodaci

-          Malo crne čokolade (par kockica)

-          2-3 integralna keksića (1 do 2 puta nedeljno)

-          Slatka pita od ražanih ili heljdinih kora sa jabukama ili višnjama.

-          Sladoled LIGHT Frikomov sa stevijom je OK za svaki dan!

Veštački šećeri su opasni za bubrege.

Fruktoza do 30 g (manje diže GI) ali je i dalje šećer, pa biti oprezan.

O fruktozi ima puno toga da se kaže, pa mislim da ću tome posvetiti jedan poseban članak. Naime, zavisno od porekla, fruktoza koje ima u gomili proizvoda pod apelacijom "fruktozni sirup" dolazi od kukuruza i strahovito je opasna za dijabetičare, budući da se onda radi o strahovito koncentrisanom voćnom šećeru. S druge strane, posebno preparisana fruktoza spremljena za dijabetičare, upotrebljena u malim dozama ne diže glicemiju, pa je ok, ali za manu ima što potpomaže gojenje, jer insulin ne zna šta da radi sa fruktozom pa je "trpa" u stomačić, u kukove... i slično :). Mislim, bilo kako bilo, ako se štedljivo upotrebljava, nije loša i ne mora se zaobilaziti, ali valja biti oprezan pa je razumljivo što se u predavanjima širokim narodnim masama jednostavno kaže da se i od nje beži kao Đavo od krsta :D.

STEVIA je dozvoljena neograničeno

Kafa i čaj su dozvoljeni.

Biljni začini su ok (cimet, biber, paprika, origano, timijan, peršun, kari itd).

   IX.            Alkoholna pića

NE PIVO

Pivo je tečni šećer!!!

 1 Čaša vina je ok (najbolje suvog)

Suvo vino spušta šećer, pa valja jesti nešto.

1 mala čašica rakije dnevno je ok, ako baš morate da popijete tu rakiju.

Kisela voda je ok, ali ne valja je piti ako se ima problema sa kilogramima zbog soli. 

Da li je u kiselim vodama Vrnjačke banje bilo soli ili ne, ne mogu da kažem, ali očigledno da nije, ili barem nije bilo te vrste soli (Natrijum hlorid), pa je to ipak bilo ok. 

Vezano za piće, doktorka je takođe navela da žurke često dovode do toga da moramo da posegnemo i za bezalkoholnim pićima. Zapravo, za nas dijabetičare, najbezbednije piće je voda. Ipak, ako baš moramo da pijemo sokove, bolje je da ih napravimo sami. 

Tu dolazimo do protivrečnosti, jer se čak ni sokovi domaće proizvodnje (ceđeni u kućnim uslovima) ne preporučuju, budući da pulpa i vlakna ostaju u aparatu, a iz sokovnika izlazi samo voda, aroma i šećer. Takođe, ceđeni sokovi mogu biti opasni i zato što za jednu čašu soka treba upotrebiti više od jedne voćke, pa samim tim i potencijalno više od onih dozvoljenih 300g voćke (pulpe). Ipak, kada već dođemo u situaciju da se nađemo pred izborom da popijemo npr. neku kolu i upravo ceđeni sok, ova druga varijanta je bezbolnija. Ipak, upravo zbog glicemijske vrednosti i činjenice da u toj čaši možda ima više voćki od jedne, možda nije loše zamoliti da se taj sok "preseče" sa malo, do pola čaše vode. (ili, na primer, dodajte soka do polovine čaše, pa 1/4 čaše vode, pa onda preostalu četvrtinu dopunite ledom i eto slavlja u čaši :)).

S druge strane, ako kašasti sok pravite uz pomoć Nutribullet-a, tad mu to dođe ok (ako upotrebite samo 1 voćku, ili, na primer, šaku crvenog voća, ili, kao što je ovde slučaj pola jabuke sa korom (100g) i 100g jagoda i par kapi limuna), jer čuvate i pulpu i vlakna :). Pošto je takva voćka onda prilično kašasta, možete je poslužiti u okrugloj čaši kao što biste poslužili dezert, sa malo grčkog jogurta na primer. (mislim, grčki jogurt je mlečni proizvod pa bi trebao biti služen ujutro, ali mislim da jednom u sto godina možete sebi da učinite malo zadovoljstvo..., zar ne?)

Samo prethodno ohladite voće pa ćete zaista imati utisak da jedete voćni sorbe... a to je, po mom mišljenju, mnogo ukusnije od klasičnog sladoleda :D.