O kontroli kod nutricioniste i povratku kući...

26.2. sam bila na kontroli kod nutricioniste. Opet su nas merili posle doručka i u odeći, pa sam onako malko sumnjala da će biti nekih rezultata. A moram priznati i da me je prilično bilo strah, obzirom da sam shvatila da u Vrnjačkoj banji faktički jedem više nego što sam ikad jela kod kuće (i to ne samo kad je hleb u pitanju nego uopšteno!). Naime, pre VB, moj sistem ishrane je ličio na onu staru:

• Doručkuj kao kralj
• Ručaj kao s prijateljem
• Večeraj kao siromah

U principu sam se manje više pridržavala nekih pravila hrono ishrane koju sam kombinovala sa nekim pametnim stvarima iz Montinjakove GI dijete, pa sam tako sebi dozvoljavala hleb (isključivo ražani ili sa žitaricama) ujutro, uz dozvoljen puter (margarin nikako ne jedem zbog transmasti, a sadašnja otkrića nutricionista potvrđuju da sam bila u pravu!), šunku i sir, za ručak sam mahom bila previše u žurbi, pa je tu nastupao NutriBullet, pa sam mućkala razne povrćke i semenke (što zapravo i nije bila tako loša ideja) ali faktički nisam jela ništa drugo. Zapravo sam imala samo jedan, "realan" obrok, u vidu parčeta mesa i salate. Subotom nisam uspevala da odolim ponekoj poslastici iz pekare (znam, znam... to je opasno, ali taaaako dobro!)... I tako, Vrnjačka banja je okrenula moj nutricionistički život, što sam predstavila u nekim prethodnim člancima. 

Kao rezultat sveta, sa sve doručkom u stomaku i odećom na sebi, posle manje od 10 dana, imala sam kilogram manje. To deluje kao malo, ali nutricionista je bila prezadovoljna i čestitala mi je. A da je bilo razloga za čestitke, otkrila sam dva dana kasnije, u Beogradu, kad sam otkrila da zapravo nisam izgubila 1 nego 2 kila! Dodajmo tome da je moj obim struka bio 105, a obim kukova 120.

Nekoliko dana kasnije, odnosno 4. marta 2016, ponovno merenje je pokazalo2,5 kilograma manje, obim struka 94 i obim kukova 115, A to je već veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki pomak. 

Dodajmo tome da se moje glicemije nisu povećale nego su nastavile da se kreću u okviru onog što smo tamo napravili: od 7,7 do 5,7 ujutro, i oko 5,5 u toku dana, s lepom glicemijom, "by the book", od 2 jedinice više posle jela. Treba reći da sam po povratku, striktno primenila ono što su me naučili tamo: iako sam spavalica, a da bih stigla da jedem toliko puta dnevno, namerno sam sebi stavila budilnik na 7h30, tako da doručkujem najkasnije u 8, pa mi je onda lako da ispoštujem i užine i ostale obroke u toku dana. 

Hleb mi predstavlja problem utoliko što bih, kada bih kupovala hleb, sigurno vrlo brzo poklekla i isekla veće parče hleba. To sam rešila tako što sama umesim testo od pola kilograma raženog brašna i malčice pšeničnog brašna tek da pokrene kvasac, pa dobijeno nadošlo testo podelim na tri dela (što mu dođe otprilike 3x240 grama, odnosno 3x(3 porcije od 60g + 2 porcije od 30g dnevno). Dva dela stavim u vakum kese i ostavim u frižideru, testo se i u frižideru diže ali nešto sporije, a treći deo podelim na kuglice od po 60g i ispečem. Da se ne bi lepilo, obložim ih ovsenim brašnom što im daje prelepu koricu, kao iz filmova, a ja dobijam svoj svež topli hlepčić. U nekom od sledećih članaka ću objaviti recept i postupak izrade hleba. 

Ove hlepčiće jedem za tri glavna obroka i dve užine (prepodnevnu i večernju) i trudim se da maksimalno ispoštujem uslov da proteine ne jedem posle ručka. Tako manje opterećujem svoje bubrege, a očigledno je i da mi stomak radi bolje nego ikada pre. I nisam gladna. 

Moje stare walkmaxice su crvene ali jako liče na ove
http://www.walkmaxx.rs/patike/

Uz to, iako sam se vratila na svoje "brdo" (deo Beograda gde živim je jako, jako strm i brdovit), obučem svoje stare Walkmax patike i pokušavam da se nateram da hodam najmanje 40 minuta dnevno. Da bih bila sigurna da sam "otpešačila" svoje, odredila sam da napravim najmanje 5500 koraka dnevno (oko 3,5km) i koristim svoj dragi telefon kao dragocenu ispomoć. 

Naime, iPhone ima divnu aplikaciju za zdravlje, pa pomoću gps-a meri vaše kretanje, prepoznaje vožnju kolima, pešačenje, pa čak i penjanje uz stepenice! To je veoma korisno i pomaže mi da onih dana kad se manje krećem ispoštujem barem minimum. Kada pada kiša pa nemam baš želju da se sa mojom kucom smucam po komšiluku, ili nemam potrebu da idem do daljeg "Maksija" da kupim lepe jabuke i posni sir (balans je prilično zadovoljavajuć), onda hodam u mestu ili koristim steper (ili oba). Ako se odlučite za steper, podesite jačinu na najslabije inače ćete imati intenzitet kao da se penjete uz stepenice. To može biti dobra stvar za kasnije, ali sad za početak nije loše samo hodati... Jer ako dobijemo upalu mišića, to nam se neće dopasti i nećemo hteti dalje da se "mučimo" barem dok bol ne prođe... a dok to ne prođe nećemo ništa raditi, i onda rizikujemo da se vratimo u onu nekadašnju sedeću letargiju... što nikako ne valja. 

Bilo kako bilo, novi režim ishrane, prema ada tablicama, bez šećera, bez masnoća (bar ne kao što sam do sad navikla) i slično, čini da polako gubim na težini. To je zaista malo, po 100-200g dnevno. Ponekad čak idem malko unazad, pa tako ponekad izgubim "samo 200g", ponekad "dobijem" 400, pa onda izgubim 700 i tako redom. Bilo je i dana kad mi je kilaža ostala potpuno ista, ali sam sad već na to navikla i sad se prema vagi ponašam prilično ležerno, kao prema dobroj drugarici. 

U međuvremenu, prijatelji mi kažu da se i tih par kila već vidi, lice mi je mršavije, koža zategnutija, a stomak manje otekao. Oh... imam još stomaka koji visi, ali se to više ne vidi toliko u odeći... i to je već veoma lepa stvar :).

O šetnjama i izvorima ...

Koliko god sam imala utisak da mi je, zbog žurbe kojom se pristupilo mom odlasku u banju, sve to bilo nametnuto, i koliko god da sam imala utisak trkačkog konja zbog silnog trčanja levo desno, ne mogu a da ne primetim da je to, što me je neko bukvalno naterao da šetam... zapravo bila sjajna stvar.
Naime, činjenica je da sam iako ponosna na svoj posao, priličino nepokretna: posao na internetu je sjajan, ali koliko god to bilo dinamično, činjenica je da se manje više sva akcija dešava u mojoj glavi, morim očima, s tastaturom i pred kompjuterom, a to i ne podrazumeva neko veliko kretanje. Naprotiv, biti zaposlen za (odličan) turistički sajt... znači i sedeti do besvesti, što je i, kako kažu, glavna opasnost za dijabetičare.

Tako, bilo da sam morala do izvora, ili da sam morala na terapiju, ili jednostavno po vodu, moj život se u toku tih deset dana u banji sveo na jednu reč... ŠETANJE.

Znam dosta njih koji i nisu hteli da mrdaju, te bilo im je loše vreme, te hladno im je... te... a zapravo, ima nečeg u tome što svako jutro maltene pre nego što je sunce granulo, hodaš po stazi još vlažnoj od noći, a svrake, kreje i ostali gavrani još spavaju, pa možeš čuti neke druge ptičice, čije je pevanje mnogo melodičnije dok najavljuju proleće koje samo što nije.

 U povratku s izvora sam mogla da biram da li ću se vratiti istim putem i svratiti do kioska da kupim novine, ili ću se prošetati pored reke. Kada ne bih šetala pored reke posle izvora, to bih uradila posle terapije u Starom Merkuru, u kome se nalaze razne specijalističke ordinacije, termalno kupatilo i razna odeljenja za terapiju, peloid centar, dok se s druge strane nalazi ulaz u Spa centar. Naravno, nama rehabilitacionašima Spa nije bio uračunat, tako da ga, u principu nismo ni videli. U početku sam malko žalila što nisam mogla da odem da se bućnem u bazen, pa da s razlogom mogu da kažem da sam se "banjala" u banji, ali... na kraju krajeva, budući da sam imala toliko raznih obaveza, na kraju mi je bilo i sasvim ok što nisam morala i to: Dok stigneš do izvora, na terapiju, na obroke, kod lekara i levo desno... prođe dan i doveče samo želiš da se dobro naspavaš....

Druga vrsta šetnje su zapravo putešestvija do drugih izvora. Mislim da sam ih manje-više sve videla, ako izuzmem izvor "Kiseljak" koji je bio predaleko. Šteta, kažu da je to jedini izvor ledeno-hladne kisele vode, kažu da je ukus bolji nego kad vadiš kiselu iz frižidera. To će mi ostati kao stvar koju treba da uradim sledeći put kad tamo odem.

Do tada, Topli izvor, Snežnik i Jezero više nemaju tajni za mene. Voda sa Toplog izvora i sa Jezera mi je bila prepisana (preporučena) od strane lekara, s tim da sam vodu s Toplog (Rimskog) izvora morala piti svežu i toplu, dok je vodu sa Jezera bilo moguće natočiti, odneti u sobu, prohladiti i pijuckati. Tako smo se organizovale cimerka, jedna "komšinica" i ja i odšetale do "Jezera", koje svoje ime nosi po jezercetu sa patkama i labudovima koje se nalazi odmah pored. Patke su toliko pripitomljene da dotrčavaju da vide novodošle goste, što je, onako, prilično simpatično. Jedino što mi se nije dopalo je što ne postoji nikakav znak do "Jezera"... odnosno postoji, ali je smernica postavljena prilično čudno i pokazuje prilično zaobilazan put, dok smo mi, zahvaljujući meštanima, došle mnogo direktnijim putem.

Snežnik, je opet druga priča. Naime, jedan dan sam se našla sama u popodnevnoj šetnji, pa sam krenula uzbrdo "Promenadom" (to je zapravo pešačka ulica, poput Korza), koja ide ravno uz reku, pa se u jednom momentu to pretvara u deo za kola i deo za pešake i tako do "Snežnika". Mislim da je posle izvora prilično lako stići do istoimene ski staze, ali ne smem to da tvrdim, jer tamo nije bilo nikakve mape ili putokaza, pa se nisam usudila da dalje istražujem.
Voda na "Snežniku" je takođe blago kisela, vidi se da izvire prirodno gazirana (zaboravih da kažem da je upravo to ono što čini da se sve vode u V. banji lako piju, inače bi njihov sumporni miris i ukus bio prilično... iznenađujući za prihvatanje...). "Snežnikova" voda je začuđujuće topla obzirom da očekuješ da dolazi s planine, s tim da je najhladnija od svih voda koje sam probala po izvorima u banji. Recimo da je mlaka poput naše "hladne" česmovače leti kada se cevi malo zagreju.

Nisam se zapitala da li su mi te vode nešto pomogle ili ne. I ne bih smela da tvrdim ni da ni ne, a nisam ni od onih koji slepo veruju u božanstvena i čudesna ozdravljenja od vode ili drugih božjih ili prirodnih stvari. Dakle, ne, ne znam da li je bilo koja od ovih voda učinila mom pankreasu, jetri ili drugim delovima tela. I ne znam kako sam na svoj organizam delovala pijenjem ove vode, i nisam ozdravila, i dalje sam dijabetičar. No, jedna stvar je sigurna: samo to što ti moraš da šetaš, po svežem vazduhu i da piješ svežu vodu, je više nego blagorodno i blagotvorno, kako za organizam, tako i za psihu. I činjenica je da se nikad nisam osećala življe, ni prijatnije umorno nego posle ovih šetnji. U Beogradu je teško biti lepo umoran, jer si obično smoren, težak, bezvoljan. No kako da budeš smoren kad se vraćaš kroz park nazad u hotel, "kući", kako je govorila moja cimerka, pa te put navede kroz japansku kapiju i vidiš kako sunce zalazi? To nema cenu. A i moj šećer nikad nije bio niži :).