Kako sam otkrila insulin

Krajem 2014. godine zaglavila sam u bolnici iz pedeset devetog razloga u odnosu na dijabetes. Malo je reći da to uopšte nije imalo veze i nije bilo očekivano. Uglavnom, bilo kako bilo, zamalo da se desi da uopšte više ne pišem, pa sam posle, gomile peripetija, primljenih transfuzija i ostalog najzad operisana tačno 31. decembra 2014. Simpatična pojedinost je da sam pred operativnu proceduru doživela pod jelkom, što je onako sasvim simpatičan kuriozitet. Manje simpatično je buditi se iz narkoze sa gomilom infuzija, žičica i tračica, dok ljudi slave i bacaju petarde i vatromet odmah blizu tebe napolju. Biti sam u bolničkom krevetu jedne novogodišnje noći je ... tužno i prilično jezivo.

No, bilo kako bilo, kad je odlučeno da će me operisati, bolnički endokrinolog je odlučio da me prebaci sa pilula na insulin jer je tako lakše mogao da kontroliše moje glicemije (nivo šećera u krvi). Nakon operacije a nakon pregleda nefrologa, odlučeno je da mi se ne vraća Glukofaž koji je pravio dosta problema (uz dijareje kao nuspojavu, ipak mi je on sredio bubrege pa sad imam početnu insuficijenciju, iako mi je klirens još relativno dobar). Tako sam, po izlasku iz bolnice uspela da ubedim kerbera (preljubaznog!!!) u KBC "Zvezdari" da svakako moram da vidim moju doktorku i... prešla na insulin.

Kažu da puno ljudi odbija da pređe na insulin, i donekle to razumem. Ideja da moraš da se bodeš preostali deo svog života, a nisi ni mazohista ni narkoman ne izgleda kao srećno i ružičasto rešenje. Ipak, vrlo brzo sam shvatila da je insulin ipak rešenje mojih problema utoliko što jednom kad uspem da regulišem doziranje, to mi otvara i mogućnost da živim mnogo opuštenije nego do tada.

Tako počinjemo s Novomixom, 2 puta dnevno, i dobro, ide to, ali ne ide onako brzo kako sam mislila. Vrlo brzo prelazimo na drugi insulin, pa onda i na 3 pa i 4 puta na dan, a sledi i promena insulina, sad uzima Actrapid 3 puta i Insulatard jednom, noću. Šok. A doze stalno rastu. U dnevnoj bolnici sam veoma brzo naučila sebi da dajem insulin, mislim da sam se čak i manje plašila nego kad je trebalo sebe prvi put da ubodem i da izmerim glicemiju. Dnevna bolnica je bila super i za gomilu pregleda za koje bih se inače debelo pomučila da ih zakažem.

I tako završismo i to. Na kraju, nakon otpusta, dr. Jojić mi je otkrila i tajnu doziranja... naime, kako da prema tome kako mi se šećer ponaša određujem dozu za sledeći put. Ipak, uspela sam da nađem slabost našeg zdravstva: naime, koliko god da je moja doktorka super, činjenica je da nemamo izbora, i nemoguće je zakazati redovni pregled češće od na svakih 6 meseci. Rezultat, kada smo se videle sledeći put, u decembru 2015., doze su bile baš visoke, a moj šećer nije bio onakav kako bih ja želela. Tad sam otkrila novog neprijatelja: insulinsku rezistenciju. 

Insulinska rezistencija se javlja kad sebi daješ velike doze insulina. Zapravo, insulin je super stvar ali ima jednu manu: on je poput malog automobila koji prenosi šećer svuda gde treba pod pretpostavkom da ćeš ti i potrošiti taj šećer. A ako ga ne potrošiš, insulin kaže, "o, ok", i uzme nazad daj šećer viška, i gura ga gde nađe mesta, "zlu ne trebalo, za crne dane". Problem je što se ti "crni dani" pretvaraju u salo, najčešće oko stomaka, a što više sala imaš, to je veća i insulinska rezistencija. I tako, ti se gojiš, i usput moraš da dižeš insulin da bi i dalje radio i ulaziš u spiralu kojoj nema kraja, iliti, "paklenu spiralu" kako reče moja doktorka.

Kako sam se požalila da zaista ne jedem bog zna šta (a tu mi je svedok i moj ljubljeni muž), doktorka mi je predložila i ja sam prihvatila da se prijavim da preko Fonda odem u Vrnjačku banju na Edukaciju. Ideja je da vidim gomilu lekara, naučim da živim i da se hranim i tako smanjim insulin a i svoje glicemije.

I tako, u februaru, Bejah, Videh, i Naučih, a to imam nameru da pretočim i ovde. Ne toliko da se hvalim time, koliko da i sebi i svojim voljenima napravim neku vrstu podsetnika i pomoći. Jer, ima tu puno toga pametnog da se kaže, i mogu vam reći da su neke stvari za mene bile pravo otkrovenje.

Moj dijabetes - moj život

Kada su mi, jednog davnog februara par dana pred rođendan saopštili da sam dijabetičar (i to bez ikakve pripreme: "Šta vi mislite, kako možete biti tako neozbiljni kad ste dijabetičar?" Ko ja? Grešite, nisam dijabetičar! "Nego šta nego ste dijabetičar!")
Na stranu šok, jedino što sam dobila je opaska lekarke na Kliničkom centru da od sada moram da pazim na ishranu i da moram da izbacim šećer i ostalo, jer će me inače sve to ubiti. Nisam dobila ni najmanji papirić, samo recept za lekove i to je sve.

I pogled koji govori da sam kriva. Kriva za šta? Za kilažu? Za šećer? Ali otkud šećer i kako da ga se rešim?
U to vreme sam još mislila da mogu da to spustim i da će tome biti kraj. Kakva zabluda!!! Kasnije ću saznati da

Jednom dijabetičar - uvek dijabetičar!

I nije uopšte bitno da li se lečiš, da li si spustio šećer ili ne... uvek ostaješ na milost i nemilost svog tela koje je poblesavilo i koje ne zna više da se brine za sebe. A pritom, svedočanstva deluju tako sjajno: eto malko je držao dijetu, pazio, i evo sad mu je šećer 4 i ozdravio je... Ma kakva budalaština! Mislim... može se doći do čarobnog broja 4 ne sumnjam u to... ali to da je neko ozdravio, e nije. Naime, kako će se ispostaviti, oni koji su jako aktivni svakako drže svoj nivo šećera dovoljno nisko pa je to onda zadovoljavajuće. Neki čak uspevaju da batale insulin i lekove. Drugima to ne uspeva i onda se, kao i ja, dugo osećaju krivima. 

I tako, pre 7 godina, vratim se kući, otkažem svoju rođendansku tortu, s idejom da je došao smak sveta i da ništa više neće biti kao pre. I pojma nemam šta me čeka. U tom momentu, nemam nikakva obaveštenja, znam samo da je to opasno i da sam zaglibila žestoko, a ne znam ni da li samo sebe da krivim ili da pokušam da nađem nekog spoljnog krivca. U tom sam momentu najviše ljuta na doktorku koja se izbrecala na mene, ne shvatajući da me je njeno ponašanje još više uplašilo i potreslo. 

Prva obaveštenja dobijam od očeve supruge, koja je takođe dugogodišnji dijabetičar, i koja je imala sreću da njen doktor bude jedan od onih koji daju i savete. Ona mi daje moju prvu dijetnu listu (koja me je tek još više prepala) i daje mi prva objašnjenja. Tad još ne razumem i ne kapiram, ali negde u mom mozgu svanjuje: manje jedi i više se kreći. Plus lekovi. Tablete. 

Naime, tek ću skoro saznati da u našoj zemlji postoji zakon po kome dijabetičaru ne možeš odmah dati insulin (iako bi to možda bilo bolje, boga pitaj).... nego se prvo počinje sa lekovima. To se daje i u nadi da će ošamućeni pankreas da se dozove pameti i da će proraditi sam od sebe. Počinje ludilo, prolivi (jer aktivni sastojak Glukofage, Siofor, Metformin-a, metformin izaziva dijareje), skokovi šećera. Sreća u tom momentu nemam problema sa hipoglicemijama, ali ... ne uspevam ni da držim taj šećer pod kontrolom. Te vrednosti od 3,5 do 6,5 izgledaju nedostižno, iako mi, nekako šećer od 16 izgleda i dalje bolje od 23 koliko sam imala u početku. 

Ipak, lekovi imaju i svoje mane, naime Gluformin je jedan od uzročnika slabljenja bubrega. Mislim, to nije kod svih tako, ali naravno, meni niko nije rekao da proveravam bubrege, nego sam to otkrila sama, i slučajno... tokom pregleda za druge stvari. Rezultat, prelazak na insulin, prvo 2 puta dnevno, a onda prelazak na tzv. humane insuline i bockanje 4 dnevno. 

Tako, nakon 7 godina dolazimo i do momenta kada sam, kao 4 dnevni bockator, postala pacijent koji zaslužuje da ga pošalju na edukaciju u Vrnjačku banju, i tako sam provela tamo 10 dana, tokom kojih sam naučila ponešto, što sada pokušavam da primenim. Ovaj dnevnik jeste vrsta pokušaja praćenja onog što se događa... i nadam se da će moje iskustvo biti pozitivno prvo za mene, a potom, da će eventualno pomoći još ponekom. 

Kako sam učila da živim sa dijabetesom...

Šta reći? U početku je dijabetes za mene predstavljao samo jednu reč:

restrikcija.

O da, sve je zabranjeno. Nema kolača, nema čokolade, nema slatkog čaja, nema sokića... nema ničega. Kad se tome doda da sam pre toga prestala da pušim a da nikad nisam pila, sad je izgledalo kao da više ništa ne mogu i ne smem. Još kad je moj tadašnji endokrinolog odlučila da mi kaže da manje više ne smem ništa od voća, to je delovalo kao totalna tragedija.
Znam, nije sve u hrani, ali je činjenica da sam dosta dugo sebe posvećivala svojoj porodici i mojim voljenim momcima davala sve, pa je nekako bilo logično da jedino sebe mogu da nagradim u hrani. A sad su mi i to uzeli.

Moj život sa tabletama je bio dugačak put pun frustracija koji je trajao nekoliko godina. Imam utisak da mi je tih par godina prošlo u bockanju za merenje šećera i konstantnom nerviranju. Svaki zalogaj je činio da šećer izgleda još gore, bivala sam umorna, a vrednosti su znale da idu i do 30. A kad je aparat pokazao grešku zbog toga što je vrednost očito prešla 32, uspaničila sam se. Negde u to vreme, a pre jedno 2 godine sam odlučila da prestanem da posećujem endokrinologa u Kliničkom centru, i na svoju ruku sam se prebacila na KBC Zvezdara, poslušavši, tako, više od jedne preporuke. I nisam se pokajala. Došla sam u kontakt sa divnom doktorkom, dr. Jojić, koja je, uz svoju mladost i lepotu, i divna osoba i veliki stručnjak. Od tog momenta se osećam mnogo sigurnije u svojoj koži i imam utisak da me razumeju, iako je i ona, jadna, prebukirana. Činjenica je da je ekipa endokrinologa i dijabetologa na Zvezdari jako poznata i cenjena, i to se vidi u broju pacijenata koji se tiskaju oko šaltera bez obzira na to što su odeljenja ove bolnice u prilično nesrećnom stanju.

Bilo kako bilo, zahvaljujući praćenju kod moje doktorke, i bez obzira što smo prilično ograničene time da ne možemo da se vidimo češće od svakih 6 meseci (to obezbeđuju ljubazni "kerberi" - sestre na šalteru). Mislim, ja imam utisak da sestre u medicinskoj uz negu pacijenata uče i kako da najljubazniji mogući način uspeju da te odbiju od namere da dođeš da vidiš svog lekara kad ti treba... ili nema mesta, ili si "prezdrav" uglavnom, ako su naumile da te ne puste, možeš da dubiš na trepavicama, i ništa ne pomaže :D.

U tom periodu sam pročitala svašta nešto o dijabetesu, još iz perioda Kliničkog centra isprobala sve režime ishrane, uključujući i onu stravično restriktivnu dijetu od 1300 kcal sa pola parčeta hleba i 50g mesa. Užas, ne povratilo se. Iz tog vremena vučem strah od ADA tablica i računanja kalorija... a nije trebalo... to sam naučila u Vrnjačkoj banji.

Bilo kako bilo, kad je klopa u pitanju, postala sam super stručnjak za šećere i ostale stvari.. ali najviše stručnjak za zaobilaženje zabrana. Tako više ne jedem čokoladu, ali sam pronašla fruktozu i čokoladu s fruktozom, pa sebi to dozvolim s vremena na vreme, šećer (beli rafinisani) sam izbacila, ali sam otkrila steviju i tako dalje i tako dalje.

Divne knjižice Čarobne kuhinje su mi puno pomogle oko otkrivanja različitih recepata za dijabetičare, a fantastičan magazin "Dijabetes" je učinio da saznam popriličan broj stvari vezanih i za ishranu i za moje zdravlje, i potencijalne komplikacije.

Ipak, mislim da sam naveće otkrovenje, ako to smem to tako da nazovem, doživela nakon što sam gotovo bukvalno na silu otišla u Vrnjačku banju na rehabilitaciju i edukaciju. Upravo će ono što sam tamo naučila i počela da primenjujem kod kuće biti tema ovog bloga. Želim da na blogu zabeležim i nove recepte, zapažanja o kilaži i šećeru, nove načine života uopšte... u nadi da će taj novi režim života dati više rezultata nego svi oni pre toga... A ako se desi da rade za mene, neka rade i za druge, pa ako se desi da bilo šta od ovog što ovde iznesem bude od pomoći drugim ljudima koji, kao i ja, slepo pipajući tragaju za objašnjenjima o ovoj bolesti (iliti "stanju" kako dijabetes neki zovu), onda će moje zadovoljstvo biti još potpunije!