Koliko god sam imala utisak da mi je, zbog žurbe kojom se pristupilo mom odlasku u banju, sve to bilo nametnuto, i koliko god da sam imala utisak trkačkog konja zbog silnog trčanja levo desno, ne mogu a da ne primetim da je to, što me je neko bukvalno naterao da šetam... zapravo bila sjajna stvar.Naime, činjenica je da sam iako ponosna na svoj posao, priličino nepokretna: posao na internetu je sjajan, ali koliko god to bilo dinamično, činjenica je da se manje više sva akcija dešava u mojoj glavi, morim očima, s tastaturom i pred kompjuterom, a to i ne podrazumeva neko veliko kretanje. Naprotiv, biti zaposlen za (odličan) turistički sajt... znači i sedeti do besvesti, što je i, kako kažu, glavna opasnost za dijabetičare.
Znam dosta njih koji i nisu hteli da mrdaju, te bilo im je loše vreme, te hladno im je... te... a zapravo, ima nečeg u tome što svako jutro maltene pre nego što je sunce granulo, hodaš po stazi još vlažnoj od noći, a svrake, kreje i ostali gavrani još spavaju, pa možeš čuti neke druge ptičice, čije je pevanje mnogo melodičnije dok najavljuju proleće koje samo što nije.
U povratku s izvora sam mogla da biram da li ću se vratiti istim putem i svratiti do kioska da kupim novine, ili ću se prošetati pored reke. Kada ne bih šetala pored reke posle izvora, to bih uradila posle terapije u Starom Merkuru, u kome se nalaze razne specijalističke ordinacije, termalno kupatilo i razna odeljenja za terapiju, peloid centar, dok se s druge strane nalazi ulaz u Spa centar. Naravno, nama rehabilitacionašima Spa nije bio uračunat, tako da ga, u principu nismo ni videli. U početku sam malko žalila što nisam mogla da odem da se bućnem u bazen, pa da s razlogom mogu da kažem da sam se "banjala" u banji, ali... na kraju krajeva, budući da sam imala toliko raznih obaveza, na kraju mi je bilo i sasvim ok što nisam morala i to: Dok stigneš do izvora, na terapiju, na obroke, kod lekara i levo desno... prođe dan i doveče samo želiš da se dobro naspavaš....
Druga vrsta šetnje su zapravo putešestvija do drugih izvora. Mislim da sam ih manje-više sve videla, ako izuzmem izvor "Kiseljak" koji je bio predaleko. Šteta, kažu da je to jedini izvor ledeno-hladne kisele vode, kažu da je ukus bolji nego kad vadiš kiselu iz frižidera. To će mi ostati kao stvar koju treba da uradim sledeći put kad tamo odem.
Do tada, Topli izvor, Snežnik i Jezero više nemaju tajni za mene. Voda sa Toplog izvora i sa Jezera mi je bila prepisana (preporučena) od strane lekara, s tim da sam vodu s Toplog (Rimskog) izvora morala piti svežu i toplu, dok je vodu sa Jezera bilo moguće natočiti, odneti u sobu, prohladiti i pijuckati. Tako smo se organizovale cimerka, jedna "komšinica" i ja i odšetale do "Jezera", koje svoje ime nosi po jezercetu sa patkama i labudovima koje se nalazi odmah pored. Patke su toliko pripitomljene da dotrčavaju da vide novodošle goste, što je, onako, prilično simpatično. Jedino što mi se nije dopalo je što ne postoji nikakav znak do "Jezera"... odnosno postoji, ali je smernica postavljena prilično čudno i pokazuje prilično zaobilazan put, dok smo mi, zahvaljujući meštanima, došle mnogo direktnijim putem.
Snežnik, je opet druga priča. Naime, jedan dan sam se našla sama u popodnevnoj šetnji, pa sam krenula uzbrdo "Promenadom" (to je zapravo pešačka ulica, poput Korza), koja ide ravno uz reku, pa se u jednom momentu to pretvara u deo za kola i deo za pešake i tako do "Snežnika". Mislim da je posle izvora prilično lako stići do istoimene ski staze, ali ne smem to da tvrdim, jer tamo nije bilo nikakve mape ili putokaza, pa se nisam usudila da dalje istražujem.
Voda na "Snežniku" je takođe blago kisela, vidi se da izvire prirodno gazirana (zaboravih da kažem da je upravo to ono što čini da se sve vode u V. banji lako piju, inače bi njihov sumporni miris i ukus bio prilično... iznenađujući za prihvatanje...). "Snežnikova" voda je začuđujuće topla obzirom da očekuješ da dolazi s planine, s tim da je najhladnija od svih voda koje sam probala po izvorima u banji. Recimo da je mlaka poput naše "hladne" česmovače leti kada se cevi malo zagreju.
Nisam se zapitala da li su mi te vode nešto pomogle ili ne. I ne bih smela da tvrdim ni da ni ne, a nisam ni od onih koji slepo veruju u božanstvena i čudesna ozdravljenja od vode ili drugih božjih ili prirodnih stvari. Dakle, ne, ne znam da li je bilo koja od ovih voda učinila mom pankreasu, jetri ili drugim delovima tela. I ne znam kako sam na svoj organizam delovala pijenjem ove vode, i nisam ozdravila, i dalje sam dijabetičar. No, jedna stvar je sigurna: samo to što ti moraš da šetaš, po svežem vazduhu i da piješ svežu vodu, je više nego blagorodno i blagotvorno, kako za organizam, tako i za psihu. I činjenica je da se nikad nisam osećala življe, ni prijatnije umorno nego posle ovih šetnji. U Beogradu je teško biti lepo umoran, jer si obično smoren, težak, bezvoljan. No kako da budeš smoren kad se vraćaš kroz park nazad u hotel, "kući", kako je govorila moja cimerka, pa te put navede kroz japansku kapiju i vidiš kako sunce zalazi? To nema cenu. A i moj šećer nikad nije bio niži :).
