Vrnjačka banja - SEMINAR - O merenju šećera

Neću kriti: kad sam kretala na rehabilitaciju, prilično su me zbrzali, pa su mi tako odobrili odlazak u banju u četvrtak, javili u petak za sledeću sredu, a pritom su ponedeljak i utorak bili državni praznici. Tako nisam dobila ni rešenje (i otišla tamo praznih ruku i sreća pa su repepcioneri zaista jako fini i imaju svoj primerak rešenja!!!), niti sam imala vremena da zakažem kod moje doktorke za putni nalog... a bogami i samo pakovanje i rezervacija putovanja je bila malo navrat-nanos.

Zato, ne krijem: kada sam stigla u Vrnjačku banju, bila sam jako ustresirana i nervozna. Plašila sam se da ću se naći u sobi bez kupatila (a obzirom da kao dijabetičar ustajem noću i idem u WC - o ne, ne treba to kriti, to nas debelo prati sve, čim nam skoči šećer). Već sam zamišljala da ću morati da se batrgam po noći u nekakvom zajedničkom WC-u, gde vrebaju nekakvi ludi napaljeni matorci (za ovo drugo i nisam bila daleko od istine, ZAISTA ih ima koji banju koriste da bar pokušaju da zaskoče nešto ako im se ukaže prilika!!!) Tako sam prilično odahnula kad sam videla da sobu delim sa jednom jako finom ženicom, da IMAMO svoje kupatilo, i da će biti lako organizovati se. No, od predavanja nisam mogla da pobegnem, i moram priznati da sam na prvo predavanje krenula "à reculons" (prev. unatraške) što bi rekli francuzi... jednostavno nisam bila raspoložena za to.

Moj True You (imam i plavi i crveni :))
izvor: http://www.euromarket.rs/katalog/zdravlje-i-lepota/aparati/merac-secera-holesterola-i-triglicerida-u-krvi/nipro-mini-merac-secera-u-krvi-true-you.html

U suštini, nisam se ni prevarila, jer je prvo bilo o proveravanju šećera... što mu u neku ruku dođe smešno, kad pomisliš da smo, navodno, svi mi onako vrlo iskusni dijabetičari sa velikim insulinskim stažom, koji se bockaju 4 puta (posle ću otkriti da je zapravo nas takvih vrlo malo, a navodno SAMO oni koji se bodu 4 puta mogu da idu u Banju!!! Kako li to onda Fond određuje ko će ići, da mi je znati i zašto me nisu onda poslati pre 3 ili 5 ili 7 godina, kad sam bila tek dijabetičar u povoju?!?).

Bilo kako bilo, o potrebi provere šećera, nekako mi je izgledalo prilično podrazumevajuće da svako mora sebi da proverava šećer... no tamo ću otkriti da nas zapravo vrlo malo ima koji vodimo o tome zaista računa. I dobro, na stranu činjenica je predavanje držao veoma šarmantan mladi doktor... kome je posao zapravo da predstavi samomerač AccuCheck (https://www.accu-chek.com/index.html?diabetescare=RS). U neka srećnija vremena, kažu da su delili samomerače polaznicima kursa, to se ovog puta nije dogodilo, ali je sve na neki način upućivalo na to da bismo zaista mogli da kupimo ovaj aparat da bismo najbolje merili nivo glukoze. Mislim, ja lično nisam otrčala u apoteku jer imam već 3 samomerača kod kuće pa nisam htela da im pridružim i četvrti, ali ima polaznika koji su pomislili da svakako moraju imati ovaj samomerač, kao da bi on nešto drastično promenio.

Ali da ne ispadne da kritikujem nešto što nisam ni isprobala, ovi aparati jesu poznati kao veoma pouzdani i imaju odličan servis održavanja, baždare se jednom godišnje, a kada se pokvare, firma obećava slanje novog na kućnu adresu. To je, odista, više nego što mnogi drugi nude, i to svakako treba reći.

No, nakon sveg ovog prilično negativnog utiska, moram reći da me je predavanje ovog mladog doktora zaista uhvatilo nespremnu u smislu da sam saznala zaista puno novog. (a mislila sam da nema više ništa novo da se sazna...)...

O merenju...

Mislim da zaista nije više potrebno trošiti reči zbog čega jedan dijabetičar MORA u svakom momentu da zna koliki mu je šećer. Kao što ćemo videti i kasnije na nekim drugim predavanjima, od šećera zavisi i šta i koliko ćemo jesti, kada ćemo se kretati ili koju ćemo aktivnost upražnjavati, da, zaista sve zavisi od naše glicemije. Ono što nas uvek uhvati nespremne je prvo bockanje... mislim da je to možda i najstrašnije, strašnije i od prvog davanja insulina, jer upotreba longete za samomerač zaista veoma jasno kaže da ste sad dijabetičar i da ćete se bockati veoma često, a da to niste ni hteli ni tražili.

Bilo kako bilo, po rečima predavača, ono što je najvažnije za lekara, a i za nas kao prosvetljene dijabetičare je da znamo tačno kako nam se kreću glicemije. Zbog toga se radi nešto što se zove "profil". Taj profil podrazumeva kretanje šećera pre i posle jela, više puta u toku dana, a posebno noću, jer od toga da li, i kad upadate u hipoglicemiju, zavisi i da li ćete imati visok šećer ujutro ili ne.

Profil je potreban i lekaru jer vam na osnovu istog određuje terapiju, pa nam je predavač rekao da, obzirom da se s našim endokrinologom viđamo jednom u šest meseci, nije loše napraviti profil tokom poslednjeg meseca pre nego što ćemo otići na kontrolu i to tako što se profil radi jednom nedeljno, uvek istim danom u nedelji.

Evo kako izgleda izrada profila:

• 1.      Prvo vađenje krvi pre doručka
• 2.       2h posle doručka
• 3.       Pre ručka
• 4.       2h posle ručka
• 5.       Pre večere
• 6.      2h posle večere (postprandijalno = posle jela)
• 7.       U 22h
• 8.       U 3h ujutro zbog noćne hipoglicemije*

*Noćna hipoglicemija je odgovorna za visok šećer pri buđenju, jer po hipoglicemiji jetra proizvodi šećer i čini da ga ima više ujutro nego što treba.

(ovde valja dodati da Accu check ima tabelu za praćenje evolucije šećera tokom dana koja se pretvara u grafikon za praćenje, pa to može biti dodatni argument za njegovu kupovinu, iako ovakvu tabelu možete napraviti i vi sami).

Accu Check
izvor: https://www.kupindo.com/Ostalo/31251229_AccuChek-Active-aparat-za-merenje-secera-u-krvi

Uz ovaj profil, predavač nam je savetovao da nije loše, u toku nedelje, recimo par dana kasnije, uraditi još jedan, "kratki profil", kada se krv vadi samo dva puta, obično pre jednog glavnog obroka i dva sata kasnije, ili ujutro i u podne, ili ujutro i uveče... 

Kada zapišete ove podatke svake nedelje, vaš lekar će na kraju imati preciznije podatke nego što onaj famozni "tromesečni" test ikad može da pokaže: tromesečni daje prosek za 90 dana, dok ovako lekar vidi kretanje konkretnih vrednosti pre i posle jela. Ako slučajno tih dana zapišete i šta ste jeli, onda ćete i vi imati pravu sliku o vašem ponašanju u toku dana! (naime, možemo mi pričati bajke, ali "krivice" dijabetičara zaista nema: od momenta kada nas dijagnostikuju počinje prava borba i trka s preponama, pri čemu nemamo drugog izbora nego bukvalno da probamo svaku stvar i da vidimo kako na nju reagujemo... mislim, ok je, izbacimo šećer i belo brašno, ali hvala bogu, istih ima skrivenih svuda, pa nije loše testirati... dok ne nađemo pravi modus vivendi...)

Touch In Gluco Sure aparat,
izvor: https://www.svezakucu.rs/www/largerimage2.php?id=17730&opnpc=pics/items/portal/big2/17730.jpg

Na sve ovo, predavač nam je dao i jednu dobru ideju: 

Kako je lekaru idealno potrebno da vidi 1 nedeljni profil (8 glicemija) i 1 nedeljni profil od 2 vađenja, sasvim je moguće mesečno iskoristiti manje od 50 tračica, koliko Fond odobrava onima među nama koji se bodu 4 puta dnevno (o onima koji kupuju svoje tračice, neću ni da govorim... to je toliki udar na kućni budžet, da nije ni čudo što ima toliko ljudi koji štede svaku tračicu, sebi na štetu!!!) 

Prema predavaču, profiliranje ima za posledicu nešto veoma korisno: dobijamo jasnu sliku o svojim glicemijama korišćenjem SAMO 10 (DESET) tračica nedeljno! Kako mesec ima samo 4 nedelje, logično je da nam svakog meseca ostaje 10 rezervnih tračica, što je fenomenalno... jer na taj način imamo i rezervu za nepredviđene situacije :).

Moj dijabetes - moj život

Kada su mi, jednog davnog februara par dana pred rođendan saopštili da sam dijabetičar (i to bez ikakve pripreme: "Šta vi mislite, kako možete biti tako neozbiljni kad ste dijabetičar?" Ko ja? Grešite, nisam dijabetičar! "Nego šta nego ste dijabetičar!")
Na stranu šok, jedino što sam dobila je opaska lekarke na Kliničkom centru da od sada moram da pazim na ishranu i da moram da izbacim šećer i ostalo, jer će me inače sve to ubiti. Nisam dobila ni najmanji papirić, samo recept za lekove i to je sve.

I pogled koji govori da sam kriva. Kriva za šta? Za kilažu? Za šećer? Ali otkud šećer i kako da ga se rešim?
U to vreme sam još mislila da mogu da to spustim i da će tome biti kraj. Kakva zabluda!!! Kasnije ću saznati da

Jednom dijabetičar - uvek dijabetičar!

I nije uopšte bitno da li se lečiš, da li si spustio šećer ili ne... uvek ostaješ na milost i nemilost svog tela koje je poblesavilo i koje ne zna više da se brine za sebe. A pritom, svedočanstva deluju tako sjajno: eto malko je držao dijetu, pazio, i evo sad mu je šećer 4 i ozdravio je... Ma kakva budalaština! Mislim... može se doći do čarobnog broja 4 ne sumnjam u to... ali to da je neko ozdravio, e nije. Naime, kako će se ispostaviti, oni koji su jako aktivni svakako drže svoj nivo šećera dovoljno nisko pa je to onda zadovoljavajuće. Neki čak uspevaju da batale insulin i lekove. Drugima to ne uspeva i onda se, kao i ja, dugo osećaju krivima. 

I tako, pre 7 godina, vratim se kući, otkažem svoju rođendansku tortu, s idejom da je došao smak sveta i da ništa više neće biti kao pre. I pojma nemam šta me čeka. U tom momentu, nemam nikakva obaveštenja, znam samo da je to opasno i da sam zaglibila žestoko, a ne znam ni da li samo sebe da krivim ili da pokušam da nađem nekog spoljnog krivca. U tom sam momentu najviše ljuta na doktorku koja se izbrecala na mene, ne shvatajući da me je njeno ponašanje još više uplašilo i potreslo. 

Prva obaveštenja dobijam od očeve supruge, koja je takođe dugogodišnji dijabetičar, i koja je imala sreću da njen doktor bude jedan od onih koji daju i savete. Ona mi daje moju prvu dijetnu listu (koja me je tek još više prepala) i daje mi prva objašnjenja. Tad još ne razumem i ne kapiram, ali negde u mom mozgu svanjuje: manje jedi i više se kreći. Plus lekovi. Tablete. 

Naime, tek ću skoro saznati da u našoj zemlji postoji zakon po kome dijabetičaru ne možeš odmah dati insulin (iako bi to možda bilo bolje, boga pitaj).... nego se prvo počinje sa lekovima. To se daje i u nadi da će ošamućeni pankreas da se dozove pameti i da će proraditi sam od sebe. Počinje ludilo, prolivi (jer aktivni sastojak Glukofage, Siofor, Metformin-a, metformin izaziva dijareje), skokovi šećera. Sreća u tom momentu nemam problema sa hipoglicemijama, ali ... ne uspevam ni da držim taj šećer pod kontrolom. Te vrednosti od 3,5 do 6,5 izgledaju nedostižno, iako mi, nekako šećer od 16 izgleda i dalje bolje od 23 koliko sam imala u početku. 

Ipak, lekovi imaju i svoje mane, naime Gluformin je jedan od uzročnika slabljenja bubrega. Mislim, to nije kod svih tako, ali naravno, meni niko nije rekao da proveravam bubrege, nego sam to otkrila sama, i slučajno... tokom pregleda za druge stvari. Rezultat, prelazak na insulin, prvo 2 puta dnevno, a onda prelazak na tzv. humane insuline i bockanje 4 dnevno. 

Tako, nakon 7 godina dolazimo i do momenta kada sam, kao 4 dnevni bockator, postala pacijent koji zaslužuje da ga pošalju na edukaciju u Vrnjačku banju, i tako sam provela tamo 10 dana, tokom kojih sam naučila ponešto, što sada pokušavam da primenim. Ovaj dnevnik jeste vrsta pokušaja praćenja onog što se događa... i nadam se da će moje iskustvo biti pozitivno prvo za mene, a potom, da će eventualno pomoći još ponekom. 

Kako sam učila da živim sa dijabetesom...

Šta reći? U početku je dijabetes za mene predstavljao samo jednu reč:

restrikcija.

O da, sve je zabranjeno. Nema kolača, nema čokolade, nema slatkog čaja, nema sokića... nema ničega. Kad se tome doda da sam pre toga prestala da pušim a da nikad nisam pila, sad je izgledalo kao da više ništa ne mogu i ne smem. Još kad je moj tadašnji endokrinolog odlučila da mi kaže da manje više ne smem ništa od voća, to je delovalo kao totalna tragedija.
Znam, nije sve u hrani, ali je činjenica da sam dosta dugo sebe posvećivala svojoj porodici i mojim voljenim momcima davala sve, pa je nekako bilo logično da jedino sebe mogu da nagradim u hrani. A sad su mi i to uzeli.

Moj život sa tabletama je bio dugačak put pun frustracija koji je trajao nekoliko godina. Imam utisak da mi je tih par godina prošlo u bockanju za merenje šećera i konstantnom nerviranju. Svaki zalogaj je činio da šećer izgleda još gore, bivala sam umorna, a vrednosti su znale da idu i do 30. A kad je aparat pokazao grešku zbog toga što je vrednost očito prešla 32, uspaničila sam se. Negde u to vreme, a pre jedno 2 godine sam odlučila da prestanem da posećujem endokrinologa u Kliničkom centru, i na svoju ruku sam se prebacila na KBC Zvezdara, poslušavši, tako, više od jedne preporuke. I nisam se pokajala. Došla sam u kontakt sa divnom doktorkom, dr. Jojić, koja je, uz svoju mladost i lepotu, i divna osoba i veliki stručnjak. Od tog momenta se osećam mnogo sigurnije u svojoj koži i imam utisak da me razumeju, iako je i ona, jadna, prebukirana. Činjenica je da je ekipa endokrinologa i dijabetologa na Zvezdari jako poznata i cenjena, i to se vidi u broju pacijenata koji se tiskaju oko šaltera bez obzira na to što su odeljenja ove bolnice u prilično nesrećnom stanju.

Bilo kako bilo, zahvaljujući praćenju kod moje doktorke, i bez obzira što smo prilično ograničene time da ne možemo da se vidimo češće od svakih 6 meseci (to obezbeđuju ljubazni "kerberi" - sestre na šalteru). Mislim, ja imam utisak da sestre u medicinskoj uz negu pacijenata uče i kako da najljubazniji mogući način uspeju da te odbiju od namere da dođeš da vidiš svog lekara kad ti treba... ili nema mesta, ili si "prezdrav" uglavnom, ako su naumile da te ne puste, možeš da dubiš na trepavicama, i ništa ne pomaže :D.

U tom periodu sam pročitala svašta nešto o dijabetesu, još iz perioda Kliničkog centra isprobala sve režime ishrane, uključujući i onu stravično restriktivnu dijetu od 1300 kcal sa pola parčeta hleba i 50g mesa. Užas, ne povratilo se. Iz tog vremena vučem strah od ADA tablica i računanja kalorija... a nije trebalo... to sam naučila u Vrnjačkoj banji.

Bilo kako bilo, kad je klopa u pitanju, postala sam super stručnjak za šećere i ostale stvari.. ali najviše stručnjak za zaobilaženje zabrana. Tako više ne jedem čokoladu, ali sam pronašla fruktozu i čokoladu s fruktozom, pa sebi to dozvolim s vremena na vreme, šećer (beli rafinisani) sam izbacila, ali sam otkrila steviju i tako dalje i tako dalje.

Divne knjižice Čarobne kuhinje su mi puno pomogle oko otkrivanja različitih recepata za dijabetičare, a fantastičan magazin "Dijabetes" je učinio da saznam popriličan broj stvari vezanih i za ishranu i za moje zdravlje, i potencijalne komplikacije.

Ipak, mislim da sam naveće otkrovenje, ako to smem to tako da nazovem, doživela nakon što sam gotovo bukvalno na silu otišla u Vrnjačku banju na rehabilitaciju i edukaciju. Upravo će ono što sam tamo naučila i počela da primenjujem kod kuće biti tema ovog bloga. Želim da na blogu zabeležim i nove recepte, zapažanja o kilaži i šećeru, nove načine života uopšte... u nadi da će taj novi režim života dati više rezultata nego svi oni pre toga... A ako se desi da rade za mene, neka rade i za druge, pa ako se desi da bilo šta od ovog što ovde iznesem bude od pomoći drugim ljudima koji, kao i ja, slepo pipajući tragaju za objašnjenjima o ovoj bolesti (iliti "stanju" kako dijabetes neki zovu), onda će moje zadovoljstvo biti još potpunije!