O edukaciji u Vrnjačkoj banji, uopšteno

Kada se, kao relativno mlada osoba nađeš u stacionaru u Banji, to je priličan šok i mentalno i kulturološki. Naime, odjednom moraš da se suočiš sa tim da si stvarno bolestan i da si okružen bolesnim ljudima. Da bude još gore, nekako ti izgleda da pola tih ljudi nema ni upola toliko problema koliko ih ti imaš, a svejedno te gledaju kao "klinku" kojoj ništa ne bi trebalo da bude teško.

Kad si u stacionaru, u principu si srećan ako te stave u "Merkur", tamo imaš lift i internet, a možda i neke druge povoljnosti, ko će ga znati. Ja sam bila smeštena u "Šumadiji Lux". Odmah da kažem, od Luksuza ima samo ime: u pitanju je staro zdanje, spartanski uređeno, onako malkice nalik na odmaralište za rekreativnu nastavu, jednostavni kreveti, sto, stolica, odmar, stari prozori, nema interneta, ali svaka soba ima svoje kupatilo i to je apsolutno fenomenalno pogotovo što sam pročitala da neki od stacionara imaju još uvek zajednička kupatila (brr....). Lifta nema, nego se ide pešice do prvog sprata, ali, osoblje je apsolutno preljubazno, lekarke i medicinsko osoblje su uvek prisutni, tako da se čovek ipak oseća sigurnim. I sve je besprekorno čisto... što nije mala stvar, naprotiv!!!

Obroci se odvijaju u glavnom hotelu, iliti Specijalnoj Bolnici "Merkur", gde se nalazi i određen broj ordinacija. Kada stigneš, prvo ideš na pregled kod interniste, a sutradan se radi profil glicemija, što je zapravo ekvivalent za vađenje krvi na svaka dva sata (ukupno ih ima devet i bocka se pre doručka, 2h posle doručka, pre ručka, 2h posle ručka, pre večere, 2h posle večere, u 22h, u ponoć i u tri ujutro). Zašto je ovakva profilizacija važna saznala sam nešto kasnije (do tada sam mislila da je dovoljno izvaditi krv pet puta dnevno...).

Prvi pregled interniste podrazumeva i određivanje koju vodu ćeš piti i koliko, da li ćeš se kupati ili ne, da li ćeš ići na inhalaciju ili nešto drugo, te svakako dogovor kod kojih ćeš još specijalista ići. U mom slučaju, dogovorili smo:

• nutricionistu
• endokrinologa
• laboratorijske analize (zaboravila sam da kažem da se uz prvo profilno vađenje radi i analiza krvi, a predaje se i urin)
• ginekologa
• oftalmologa
• kolor doppler krvnih sudova

Zapravo su hteli da me pošalju kod neurologa ali kako već imam dijagnostikovanu neuropatiju i sindrom karpalnog tunela (sa sve odrađenim EMNG pretragama) nije bilo potrebe raditi ovo još jednom. 

Uz to, svi polaznici (gosti? bolesnici?) su obavezni da pohađaju predavanja o dijabetesu. 

Svakog dana su drugi predavači, pa smo tako imali prilike da slušamo o potrebi merenja šećera (to je dosta loše kamufliran pokušaj da se prodaju novi aparati za merenje šećera, iako sam saznala i veoma pametne stvari). Mislim, možda je ružno što toliko gunđam, ali i ovde je udarila kriza: na forumima sam pročitala da se tokom predavanja polaznicima poklanjaju AccuCheck aparati (što na neki način ljude ohrabri da nastave da kupuju tračice, pa je to prirodno, i to potpuno podržavam). Ipak, za ovih 10 dana ne da nisam videla "a" od aparata, nego je predavač još i objasnio gde možemo isti da kupimo. Bilo kako bilo, ne znam koje će mi tračice jednog dana Fond odrediti (kao osoba koja prima insulin 4 puta imam pravo na 50 besplatnih tračica, pa ako mi daju AccuCheck svakako ću morati da kupim aparat, ali dok se to ne desi, svakako ću ostati verna svom TrueYou preslatkom aparatiću crvene boje...).

Od ostalih predavanja bili su tu endokrinolog (njegovo sam predavanje promašila jer sam bila kod očnog, a drugi put su ljudi previše pričali o svojim problemima da bih pohvatala bilo šta smisleno), nutricionista (sjajno predavanje!) i fizijatar (takođe odlično predavanje). U sledećim člancima imam nameru da predstavim ono o čemu su pričali, pri čemu sam, moram priznati, u nekim slučajevima zaista doživela otkrovenje. Naime, toliko često ti kažu šta da radiš, ali ne objašnjavaju ti zašto od čega, pa neke stvari radiš ili preko volje ili ih preskačeš, jer misliš da su ti nalupali gluposti. Sad ispada da je čak i unošenje slatkog povrća izuzetno smislena stvar, samo se trebalo toga setiti!

Šta još zadržavam iz banje kao sećanje? 

Prvo i osnovno, osećanje da sam trkački konj. Naime, lekar ti odmah prepiše vodu koju treba da piješ. E sad, dobro je ako treba da pišeš više vode koju možeš da doneseš u sobu. Ipak, u nekim slučajevima, potrebno je da piješ vodu sa toplog izvora, i tad mora da se pije odmah... U malim dozama naravno. Šta to znači? 

U mom slučaju, to je značilo: 

• budjenje u 6
• javiti se lekaru u 6 i 50 radi dogovora oko dnevne doze insulina
• trčanje do izvora da popijem mojih 50 ml vode
• trčanje do "Merkura" na doručak uz bockanje u javnom toaletu. (jednom sam sebi dala insulin PRE odlaska na izvor, i više to NIKAD neću ponoviti jer sam doživela tako strašnu hipoglikemiju da to nije normalno)
• terapija u "starom merkuru" (preko puta toplog izvora)
• povratak u sobu oko 9h
• odlazak na užinu u "Merkur"
• šetnja do 11h30 da se ta hrana "potroši"
• povratak u sobu, bockanje, pa odlazak na ručak u "Merkur"
• povratak u sobu, odmor do 13h30
• predavanje u 13h30
• povratak u sobu do 16h
• odlazak u "Merkur" za užinu u 16h
• šetnja da se to potroši (obično se ide do drugog izvora da se pokupi voda koja se pije kad se ne pije ona sa toplog izvora)
• povratak u 17h30
• javljanje sestri pre 18h zbog doziranja insulina
• trčanje na izvor
• 19h večera
• povratak u sobu i čekanje da dođe 22h jer moraš da užinaš inače bi odmah zaspao ... :D

Takođe pamtim besomučno pešačenje, i ... vodu. Naime, rečica pored koje ide promenada je tako umirujuća da sam volela ujutro da se vraćam pored nje (s jedne strane je ulica a sa druge je park)...

Sve u svemu, bilo je tu i pozitivnog i negativnog. Naravno, oni koji u Vrnjačku banju krenu s očekivanjem da će biti u pravom hotelu, da će se brčkati u banji i ispijati koktele (ili barem sok od nekog povrća), prevariće se i biće veoma razočarani. Najverovatnije će se naći u grupi punoj ljudi mnogo starijih od sebe, koji se često i osećaju bolesnije od vas.
Hrana u stacionaru nije užasna, ali nije ni preterano maštovita. Rekla bih da je uravnotežena i radi se o adaptaciji srpske kuhinje na dijabetičarski način. Tako, na primer, jedete mnogo više hleba (3 x 60g + 2x30g) nego što ste mislili da je dozvoljeno, a takođe i odabir povrća bude ponekad čudan (čorbast pasulj, ćušpajz od šargarepe, musaka, krompir i teletina pod sačem... i slično). Ono što čini da shvatite da se definitivno radi o dijabetičarskoj hrani je način na koji je ona pripremljena. Naime, turšija i kiseli kupus se prvo desalinizuju (očiste od soli), junetina i ostalo meso je jako posno, masnoće nema, odnosno ima, ali u tragovima... meso je grilovano ili kuvano, a isto važi za povrće.
E sad, koliko god nisam baš načisto sa takvim jelovnikom, ono što je sigurno to je da NI U KOM momentu nisam bila gladna, tako da sam sa priličnom količinom nerazumevanja gledala "kolege" sa istog sprata stacionara kako trče u pečenjaru na "dodatak" piletine ili prasetine. (na stranu to što su se neki posle čudili što imaju viši šećer...)...

Bilo kako bilo, sa sve jedenjem veće količine hrane nego kod kuće, ja sam izgubila kilogram (a pritom su nas merili posle doručka i odevene, pa je pitanje koliko je to zaista bio samo kilogram). A otkad sam se vratila kući, maltene svakog dana izgubim bar 100-200grama, što je prilično dobro, budući da se ne sme mršaviti prebrzo!

Uz to, moje doze insulina su prilično smanjene, pa sam tako prešla sa režima 36+18+36 Actrapid i 68 Insulatarda na 24+15+26 Actrapida i 58-60 Insulatarda! To je odlično, pogotovo budući da mi se sad glicemije kreću u okviru dozvoljenih 5,5 u toku dana i oko 7,7 maksimum ujutro. Ja sam prezadovoljna, budući da sam do sad uobičajeno počinjala dan sa najmanje 9,8 mmol...

Moj dijabetes - moj život

Kada su mi, jednog davnog februara par dana pred rođendan saopštili da sam dijabetičar (i to bez ikakve pripreme: "Šta vi mislite, kako možete biti tako neozbiljni kad ste dijabetičar?" Ko ja? Grešite, nisam dijabetičar! "Nego šta nego ste dijabetičar!")
Na stranu šok, jedino što sam dobila je opaska lekarke na Kliničkom centru da od sada moram da pazim na ishranu i da moram da izbacim šećer i ostalo, jer će me inače sve to ubiti. Nisam dobila ni najmanji papirić, samo recept za lekove i to je sve.

I pogled koji govori da sam kriva. Kriva za šta? Za kilažu? Za šećer? Ali otkud šećer i kako da ga se rešim?
U to vreme sam još mislila da mogu da to spustim i da će tome biti kraj. Kakva zabluda!!! Kasnije ću saznati da

Jednom dijabetičar - uvek dijabetičar!

I nije uopšte bitno da li se lečiš, da li si spustio šećer ili ne... uvek ostaješ na milost i nemilost svog tela koje je poblesavilo i koje ne zna više da se brine za sebe. A pritom, svedočanstva deluju tako sjajno: eto malko je držao dijetu, pazio, i evo sad mu je šećer 4 i ozdravio je... Ma kakva budalaština! Mislim... može se doći do čarobnog broja 4 ne sumnjam u to... ali to da je neko ozdravio, e nije. Naime, kako će se ispostaviti, oni koji su jako aktivni svakako drže svoj nivo šećera dovoljno nisko pa je to onda zadovoljavajuće. Neki čak uspevaju da batale insulin i lekove. Drugima to ne uspeva i onda se, kao i ja, dugo osećaju krivima. 

I tako, pre 7 godina, vratim se kući, otkažem svoju rođendansku tortu, s idejom da je došao smak sveta i da ništa više neće biti kao pre. I pojma nemam šta me čeka. U tom momentu, nemam nikakva obaveštenja, znam samo da je to opasno i da sam zaglibila žestoko, a ne znam ni da li samo sebe da krivim ili da pokušam da nađem nekog spoljnog krivca. U tom sam momentu najviše ljuta na doktorku koja se izbrecala na mene, ne shvatajući da me je njeno ponašanje još više uplašilo i potreslo. 

Prva obaveštenja dobijam od očeve supruge, koja je takođe dugogodišnji dijabetičar, i koja je imala sreću da njen doktor bude jedan od onih koji daju i savete. Ona mi daje moju prvu dijetnu listu (koja me je tek još više prepala) i daje mi prva objašnjenja. Tad još ne razumem i ne kapiram, ali negde u mom mozgu svanjuje: manje jedi i više se kreći. Plus lekovi. Tablete. 

Naime, tek ću skoro saznati da u našoj zemlji postoji zakon po kome dijabetičaru ne možeš odmah dati insulin (iako bi to možda bilo bolje, boga pitaj).... nego se prvo počinje sa lekovima. To se daje i u nadi da će ošamućeni pankreas da se dozove pameti i da će proraditi sam od sebe. Počinje ludilo, prolivi (jer aktivni sastojak Glukofage, Siofor, Metformin-a, metformin izaziva dijareje), skokovi šećera. Sreća u tom momentu nemam problema sa hipoglicemijama, ali ... ne uspevam ni da držim taj šećer pod kontrolom. Te vrednosti od 3,5 do 6,5 izgledaju nedostižno, iako mi, nekako šećer od 16 izgleda i dalje bolje od 23 koliko sam imala u početku. 

Ipak, lekovi imaju i svoje mane, naime Gluformin je jedan od uzročnika slabljenja bubrega. Mislim, to nije kod svih tako, ali naravno, meni niko nije rekao da proveravam bubrege, nego sam to otkrila sama, i slučajno... tokom pregleda za druge stvari. Rezultat, prelazak na insulin, prvo 2 puta dnevno, a onda prelazak na tzv. humane insuline i bockanje 4 dnevno. 

Tako, nakon 7 godina dolazimo i do momenta kada sam, kao 4 dnevni bockator, postala pacijent koji zaslužuje da ga pošalju na edukaciju u Vrnjačku banju, i tako sam provela tamo 10 dana, tokom kojih sam naučila ponešto, što sada pokušavam da primenim. Ovaj dnevnik jeste vrsta pokušaja praćenja onog što se događa... i nadam se da će moje iskustvo biti pozitivno prvo za mene, a potom, da će eventualno pomoći još ponekom. 

Kako sam učila da živim sa dijabetesom...

Šta reći? U početku je dijabetes za mene predstavljao samo jednu reč:

restrikcija.

O da, sve je zabranjeno. Nema kolača, nema čokolade, nema slatkog čaja, nema sokića... nema ničega. Kad se tome doda da sam pre toga prestala da pušim a da nikad nisam pila, sad je izgledalo kao da više ništa ne mogu i ne smem. Još kad je moj tadašnji endokrinolog odlučila da mi kaže da manje više ne smem ništa od voća, to je delovalo kao totalna tragedija.
Znam, nije sve u hrani, ali je činjenica da sam dosta dugo sebe posvećivala svojoj porodici i mojim voljenim momcima davala sve, pa je nekako bilo logično da jedino sebe mogu da nagradim u hrani. A sad su mi i to uzeli.

Moj život sa tabletama je bio dugačak put pun frustracija koji je trajao nekoliko godina. Imam utisak da mi je tih par godina prošlo u bockanju za merenje šećera i konstantnom nerviranju. Svaki zalogaj je činio da šećer izgleda još gore, bivala sam umorna, a vrednosti su znale da idu i do 30. A kad je aparat pokazao grešku zbog toga što je vrednost očito prešla 32, uspaničila sam se. Negde u to vreme, a pre jedno 2 godine sam odlučila da prestanem da posećujem endokrinologa u Kliničkom centru, i na svoju ruku sam se prebacila na KBC Zvezdara, poslušavši, tako, više od jedne preporuke. I nisam se pokajala. Došla sam u kontakt sa divnom doktorkom, dr. Jojić, koja je, uz svoju mladost i lepotu, i divna osoba i veliki stručnjak. Od tog momenta se osećam mnogo sigurnije u svojoj koži i imam utisak da me razumeju, iako je i ona, jadna, prebukirana. Činjenica je da je ekipa endokrinologa i dijabetologa na Zvezdari jako poznata i cenjena, i to se vidi u broju pacijenata koji se tiskaju oko šaltera bez obzira na to što su odeljenja ove bolnice u prilično nesrećnom stanju.

Bilo kako bilo, zahvaljujući praćenju kod moje doktorke, i bez obzira što smo prilično ograničene time da ne možemo da se vidimo češće od svakih 6 meseci (to obezbeđuju ljubazni "kerberi" - sestre na šalteru). Mislim, ja imam utisak da sestre u medicinskoj uz negu pacijenata uče i kako da najljubazniji mogući način uspeju da te odbiju od namere da dođeš da vidiš svog lekara kad ti treba... ili nema mesta, ili si "prezdrav" uglavnom, ako su naumile da te ne puste, možeš da dubiš na trepavicama, i ništa ne pomaže :D.

U tom periodu sam pročitala svašta nešto o dijabetesu, još iz perioda Kliničkog centra isprobala sve režime ishrane, uključujući i onu stravično restriktivnu dijetu od 1300 kcal sa pola parčeta hleba i 50g mesa. Užas, ne povratilo se. Iz tog vremena vučem strah od ADA tablica i računanja kalorija... a nije trebalo... to sam naučila u Vrnjačkoj banji.

Bilo kako bilo, kad je klopa u pitanju, postala sam super stručnjak za šećere i ostale stvari.. ali najviše stručnjak za zaobilaženje zabrana. Tako više ne jedem čokoladu, ali sam pronašla fruktozu i čokoladu s fruktozom, pa sebi to dozvolim s vremena na vreme, šećer (beli rafinisani) sam izbacila, ali sam otkrila steviju i tako dalje i tako dalje.

Divne knjižice Čarobne kuhinje su mi puno pomogle oko otkrivanja različitih recepata za dijabetičare, a fantastičan magazin "Dijabetes" je učinio da saznam popriličan broj stvari vezanih i za ishranu i za moje zdravlje, i potencijalne komplikacije.

Ipak, mislim da sam naveće otkrovenje, ako to smem to tako da nazovem, doživela nakon što sam gotovo bukvalno na silu otišla u Vrnjačku banju na rehabilitaciju i edukaciju. Upravo će ono što sam tamo naučila i počela da primenjujem kod kuće biti tema ovog bloga. Želim da na blogu zabeležim i nove recepte, zapažanja o kilaži i šećeru, nove načine života uopšte... u nadi da će taj novi režim života dati više rezultata nego svi oni pre toga... A ako se desi da rade za mene, neka rade i za druge, pa ako se desi da bilo šta od ovog što ovde iznesem bude od pomoći drugim ljudima koji, kao i ja, slepo pipajući tragaju za objašnjenjima o ovoj bolesti (iliti "stanju" kako dijabetes neki zovu), onda će moje zadovoljstvo biti još potpunije!