Ručak – apsolutno najvažniji obrok u toku dana

Ručak… Eeee, da. Kad pogledate prilično čudan režim ishrane nas dijabetičara, ručak je taj kada je moguće sebi pričiniti najviše zadovoljstva, prema merilu našeg "prethodnog" nedijabetičarskog života. Po onome što sam videla i u VB, u principima hrono ishrane, ali i u preporukama za dijabetičare, ručak i dalje nije momenat za nešto slatko, ali ipak, ako ste mesožder, supojed ili jednostavno žudite za nečim konkretnim, tad je pravi momenat za to.

Takođe sam u preporukama nutricionista (raznih) primetila da i „zabranjene“ (slatke, masne, siraste i ostale) namirnice nisu toliki problem ako se koriste više u vidu začina, odnosno kao dodaci koji jelu daju više ukusa. Naravno, nije zgoreg voditi računa o dozvoljenim namirnicama, u smislu da, ako odlučite da jednog dana vašu ćureću šniclu (koja je potpuno dozvoljena) napunite parčetom suvog mesa (vrat je ok, on je i manje mastan od slanine, samo pazite da ga nisu konzervisali šećerom...) i parčetom žutog sira, imajte u vidu da ste za sledećih nedelju dana „potrošili“ ovu vrstu dodataka i da je bolje preći na nešto drugo. Takođe, onih dana kada vam se meso ne jede mnogo, niko vam ne zabranjuje da meso zamenite ribom, ili jajetom (1 jaje jedako 50g mesa). Opet, kada su jaja u pitanju, ona jesu superhrana, ali ako imate problema sa holesterolom, nije zgoreg ograničiti unos jaja na neka 2 nedeljno. (Ukoliko treće iskoristite kad pravite musaku to nije strašno, jer, kao što reče doktorka nutricionista u VB, kada mleko i jaje koristite u musaki, njihovo učešće u ukupnoj glicemiji bude zanemarljivo, jer ih nema mnogo).

Šta je važno kada je ručak u pitanju?

Ručak obavezno mora da se sastoji od:

Teleća čorbica služena u "Merkuru"

• -          Supe (povrćne, mesne, nemasne čorbice)…
  manje više sve dolazi u obzir, ali naravno, mora biti domaća. Imajte u vidu da je za nas dijabetičare supa od povrća mnogo korisnija od one procedjene u kojoj ima samo testenine od belog brašna (koju tako vole u ovim našim krajevima). Recimo da bih, lično, sebe ponekad častila supicom sa knedlama, ali budući da su one pravljene od pšeničnog griza i jaja, verovatno bih morala da napravim ravnotežu tako što bih za ostatak ručka jela nešto „zeleno“ uz jako posno meso. Kažem verovatno jer još nisam probala s obaveznim merenjem šećera posle ručka. Čim to uradim, svakako ću to upisati :). Što se tiče ostalih supica i čorbica, zapravo, jedino što je bitno to je da ne budu masne (Gordon Remzi odmašćuje hranu tako što pažljivo na površinu iste stavi upijajući papir i polako, pazeći da se ne pokida, ga podigne i baci u kantu. Upijajući papir pokupi dobar višak masnoće, a on supice i ostala tečna jela služi tako da budu manje masna...), a u VB su čorbice zapržavali bezglutenskim brašnom za svaki slučaj (kako rekoše, ima među njihovim gostima i onih koji možda ne znaju da su alergični, netolerantni ili imaju celijakliju i svakako ne bi bili srećni da to njihov gost otkrije baš kod njih ;)). Bilo kako bilo, količina brašna je bila tako mala da nije uticala na naš GI, a ja lično, opet, volim da koristim kukuruzni skrob. On jeste po sastavu „sladak“, ali ga ima dosta malo (2, maksimum 3 kašičice na lonac od 4l), tako da to i nije tako strašno, a čorbice jesu zanimljivije od supa upravo zato što u njima ostaje povrće i ostali sastojci. 

Ono što može biti zanimljivo, a preuzeto je iz Hrono ishrane, to je da krompir, koji kuvate u supi, da bi zadržao svoje hranljive sastojke, valja kuvati u hladnoj vodi (sipate hladnu vodu i dovedete do ključanja).

Spanać sa malo belog luka, kuvana govedina iz supe pa zapečena,
salata od 1 paradajza s malo h. soli i maslinovog ulja

• -          Glavnog jela koji se obavezno sastoji od povrća i mesa ili nekog drugog proteina. 

Planiranje glavnog jela je uglavnom stvar ravnoteže. Kažu da treba planirati jednu ravnu (servisnu) kašiku ili malu kutlaču „slatkog“ povrća (šargarepe, graška, pečenog krompira itd), dve kašike „neslatkog“ (uglavnom zelenog povrća kao što je kupus, spanać, itd), i komada mesa. Taj komad ima, cca 100 do 150g i nije mastan. To je ili parče govedine, ili parče teletine, ili ćurka, file minjon (posni deo svinjetine), piletina ili riba. Ako služite spanać, možete u principu u njemu poslužiti jedno jaje, poširano ili na oko . Ribu možete peći ili grilovati.

Kada je ručak u pitanju, čak i klasična jela poput tzv. Slatkog kupusa, musake, mesa i povrća pod sačem, i sl. su potpuno dozvoljena. Slatki kupus zapravo jedino ne sme da sadrži masno meso, a luk i uopšte osnova se prže na najviše pola kašike svinjske masti. Takođe, kad je musaka u pitanju, niko vas nije osudio da nikad ne smete da pojedete musaku s krompirom (samo krompir kratko prokuvajte pa onda ređajte i neće biti nekuvano), a opet, kada je musaka u pitanju, uvek možete da probate pravu grčku  (plavi patlidžan, juneće meso, žuti kozji sir i paradajz sos), musaku sa karfiolom, sa prazilukom, tikvicama ili spanaćem, a skoro sam u nekom Hrono-jelovniku videla i divnu ideju za musaku sa kiselim kupusom. Neke recepte sam već probala, druge imam nameru da isprobam i da, kasnije, objavim ovde u vidu recepata.

Ako vam se jede krompir pire, ja bih lično radije savetovala pire od kuvanog pravog krompira (a ne onaj iz kesice), s vrlo malo mleka i malo maslaca jer su obe namirnice ipak problematične za nas dijabetičare. Neka jedna kašika bude onako za „da mine želja“, a imajte u vidu da je pečeni krompir, ili krompir na pari (sad su u Maxi-ju dani krompira, probajte sortu „Roseval“ odlična je za kuvanje na pari), sa malčice soli i peršuna. Tada možete da iskoristite onih 10g putera, a krompir tad bude još slađi nego ikad J.

Salata: rukola, paradajz, crveni luk, malo maslinovog ulja,
origano, himalajska so, masline

• -          Salate – SVE je moguće: desalinizovani kiseli kupus, rendana šargarepa (probajte mešavinu šargarepa-celer-beli luk-peršun), krastavac, paradajz, običan kupus, zelena salata (najbolje je koristiti čvršće vrste), mešane zelene salate (probajte rukolu, sremuš, matovilac, bebi spanać), grčka salata (poput naše šopske, ali uz dodatak maslina), … sve to uz par kapi maslinovog ulja (učinite napor, investirajte u DOBRO devičansko ulje!), i eventualno malo limuna. Ako baš morate, par kapi balzamiko sirćeta, bez obzira na to što je slatko, učiniće pravu magiju.

• -          Ražanog hleba. Ovde je bitno reći da vam je „doza“ za svaki obrok 60g hleba, sem kada jedete testenine, ili neko skrobno jelo poput pasulja ili jela s puno krompira. Tada ćete uzeti samo 30g.

Lično, kako nemam baš naviku da jedem hleb tokom jela, obično hleb pojedem na kraju, sa salatom, tako da mi to ispadne poput deserta. Ljudi koji su  navikli da jedu sve odjednom obično u početku mogu da imaju problem sa tim da „nisu dovršili“ obrok, ali to je više psihološki nego što to ima veze s našom fiziologijom. 

Testirala sam i ono vezano za jelo dok čitate, dok pričate s drugima ili jedete sami. Zaista se lako zaboraviš ukoliko pred sobom imaš knjigu, i usput jedeš. Ako je još šerpa ispred mene, uhh to je dupla tragedija! Zato nutricionisti uvek kažu da treba poslužiti jelo a zatim posudu vratiti na šporet (a ne na sto ispred vas). Tako, ako baš poželite da uzmete ponovo, svakako morate da ustanete od stola da biste to uradili i, naravno, pošto vas to prilično mrzi (a i onda biste morali da dokazujete zašto ipak imate karaktera iako ste očigledno popustili što je apsolutno velika gnjavaža), pa ćete ostati na količini koju ste prvo sipali.

Primer obroka iz "Merkura"
Ovo je zapravo bilo posluženo za večeru,
ali pošto ja ne smem jesti meso uveče,
ovo bih poslužila za ručak.

Takođe, ima istine i da veličina tanjira debelo utiče. Naime, ako upotrebite preveliki tanjir, isti će izgledati previše prazno što će vam dati želju da ga dopunite iako su vam količine koje su nutricionisti prepisali manje više dovoljne za normalno funkcionisanje. Odabrati pravi tanjir, lepo servirati, učiniti sebi zadovoljstvo (pa čak napraviti i da izgleda bolje nego u restoranu), je jako važno. A kladim se i da će vaši ukućani poželeti da jedete ono što vi jedete! (a to je, već, veliki uspeh :D).

Kada jedete sami, nemojte čitati ili gledati tv, jer mozak tad ne "kapira" da organizam jede, pa tad možete i da preterate u količinama. S druge strane, odlično je ako jedete u porodici ili u krugu prijatelja, jer možete pričati s njima, a onda se posvetiti hrani. Ako lepo sažvaćete svaki zalogaj, i mozak će brže znati da je organizam sit, pa će lakše uputiti poruku da je dosta bilo klope. Ako isključite mozak, on će se probuditi previše kasno, odnosno onda kada vam želudac bude već prepun, pa ćete se osećati kao da ste se prejeli (a to se često događa). I tako je zaključak, uživajte u jelu, polako, i uživajte u kontaktu s drugim ljudima, jer je onda ručak zaista vredan, pravi glavni obrok u toku dana. 

Rolovana piletina s nemasnom dimljenom pečenicom i tankim
parčetom trapista, sa prilogom od kratko grilovanih tikvica sa mirođijom
i belim lukom, uz paradajz preliven devičanskim maslinovim uljem

O doručku...

Viršle i paradajz pelat kao ukras.
Za pelat, pazite da u konzervi, odnosno u sok
nije dodat šećer!!!

Juče moja mama ulazi kod mene da bismo krenule u jutarnju kupovinu (to je kod nas zakon, tokom dana se ne viđamo i svaka vodi svoj život, ali se obavezno nađemo ujutro, idemo da kupimo ono najneophodnije i onako se slatko istoročemo o svim problemima, politici, ukućanima i, uopšte o bilo čemu što nam padne na pamet), i zatiče me za stolom. Naime, otkad sam bila u VB trudim se da ispoštujem doručak onako kako su to nekad radili, a da bih to mogla (pa i samim tim, da bih mogla da ispoštujem pauze od 2 sata između mojih 6 obroka), gledam da doručkujem oko 8h najkasnije. Tog jutra sam zakasnila, svašta nešto sam radila, i moje viršle i sir su ostali usamljeni dok su čekali (čak se na viršlama malo sparušila kožica, ali nema veze. I tek, mama mi, ugledavši moj tanjir (koji je daleko od zdelice muslija ili tosta sa šunkom), reče „wow, ti kao da si Jamie Oliver, jedeš bogato kao Englez“ J. Dobro, ne treba se čuditi, moja mama je, kao čistokrvna francuskinja navikla da pojede musli ili eventualno jednu „tartine“ (mali tost sa džemom) ili kroasan uz kafu ili toplu čokoladu, pa joj je slani doručak prilično čudan. Meni nije toliko (iako mi prvopomenuti budi divna sećanja iz detinjstva – pa neka mi neko kaže još da zadovoljstvo ne prolazi kroz nepca i stomak, i zadaviću ga). Bilo kako bilo, činjenica je da mi, kao dijabetičari, imamo tu muku da ne smemo gomilu prilično lepih stvari, a običan tost sa džemom ili divan topli kroasan preliven svežim puterom je oh… vrhunac nirvane ako smem da primetim… i to, naravno, kao i šampite, baklave i ostale perverzije, nikako ne smemo ni da sanjamo. Odnosno, možda i možemo, ali, sem za baklave, nisam još našla recepte koji bi mi omogućili da pronađem taj ukus teksturu… što ne znači da neću… divno sam uporna, da znate J.

Ovde nema više kriški sira,
nego su se dve ravne trake polomile prilikom služenja :D

Uglavnom, sem što nam je režim klopanja na dva sata potreban zbog ubrzavanja metabolizma, a Bog zna da nam je to, nama dijabetičarima, debelo potrebno, činjenica je da zbog raznoraznih zabrana i jeste bolje da ne budemo gladni. Jer, kao što reče doktorka onomad, a u pravu je, kad si gladan (a dijabetičar si), tad si već u hipoglicemiji, a tad jedeš i više nego što ti treba, pa je sva prilika i da ćeš uzeti nešto strašno slatko… pa onda pojesti što više, „da se ne baci“, a i zato što „Boga pitaj kad ćeš sledeći put to moći da jedeš“… I tako, trpaš, trpaš, trpaš… i nisi ni svestan da si preterao ili preterala dok ne bude prekasno i nemaš utisak da ćeš da pukneš. Tad dolazi i do zadržavanja vode i do otoka, i problema sa probavom… a o šećeru jednostavno neću ni da pričam… ovo je zaista najbolji način da završimo u dijabetičkoj komi sa vrednostima daleko iznad onih koje naš samomerač može izmeriti.

Da bi se to izbeglo, nutricionisti nama dijabetičarima maltene nepromenljivo postavljaju uslov da jedemo 3 glavna obroka i 2 do 3 užine. I, ako su užine manje više nepromenljive (pola ražane lepinjice u toku prepodneva, voćka ili 150-200g voćne salate popodne, pa eventualno večernja užina od pola lepinjice i jogurta ili voćke – oni s nefropatijom ne smeju jogurt posle podneva pa večernja užina sadrži voćku umesto jogurta), glavni obroci imaju obavezu da budu prilično raznoliki, ne bismo li utažili tu našu želju za promenom. Ovo je dosta teško postići, naročito kad su ručak i večera u pitanju, ali za doručak je lako uspostaviti nekakav red koji prati jelovnik koji smo dobili u „Merkuru“.

Za doručke vredi nabaviti nekakav posniji (što manje masan sir), koji po ukusu može biti mlad (probajte President „Mladi sir“) ili (što je samnom slučaj), nešto zreliji, pa onda bude i teže „ubosti“ ono pravo. Našla sam ravnotežu u „Balansu“, koji je prihvatljivo kiseljkast, ne preterano slan (što je dobro za moje bubrege) i nije mastan.

Izvor: http://markojovasevic.rs/2013/05/sve-sto-niste-znali-o-siru/

Sir se obično služi onda kada se ne doručkuje riba, tako da mogući predlog za doručak može biti sledeći:

Pikova Zlatna šunka ima samo 2% masnoće
(izvor: http://www.silbo.rs/brendovi/pik-vrbovec.html)

• 1.       dan: čaj od nane bez šećera, ražana lepinjica, 1 jaje (tvrdo kuvano, pečeno na teflonu na oko, ili kao omlet), 2 tanke kriškice belog sira
• 2.       dan: voćni čaj ili mate bez šećera, ražana lepinjica, 2 tanke šnite Pikove zlatne šunke (2% masnoće i pravo meso za razliku od svih ostalih kobajagi šunki!), dve male šnite belog sira. Možete ukrasiti čeri paradajzom ili malom drškom celera.
• 3.       dan: čaj (ne zeleni nego nana, kamilica, lipa…) 2-3 sardine, 1 supena kašika seckanog luka (pazite da bude sveže seckan inače će teško da vam padne na stomak!), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca sa malo maslinovog ulja, himalajske soli i eventualno par kapi limuna, plus, naravno, ražena lepinjica
• 4.       dan: 1 veća ili dve manje projice (ona služi umesto lepinjice!!!), šnita belog sira i, iznimno, 2dl jogurta ili kiselog mleka
• 5.       dan: 1 supena kašika komadića tunjevine, 1 supena kašika sveže seckanog luka (može i mladi luk), salata od šargarepe, paradajza ili krastavca s malo belog luka i mirođije (maslinovo ulje, himalajska so i eventualno par kapi limuna kao preliv) i naravno čaj.
• 6.       dan: 2 viršle pileće ili teleće (bez omota ili sa prirodnim omotom), malo senfa (ja lično preferiram Dižonski zbog jačeg ukusa – a i u njemu nema šećera za razliku od domaćeg), komadić belog sira po potrebi (iako su viršle u principu već sasvim dovoljne), ražena pogačica, čaj

  

  U Dižonskom senfu NEMA ni trunke šećera,
  dok se u  naš domaći, tokom proizvodnje stavlja beli šećer
  Čitajte etikete!!!
  (izvor: wikipedia)

• 7.       dan: dve kriške Pikove zlatne šunke (ili ako više volite, pilećeg parizera, no pazite u njemu uvek ima i više soli, i više nitrata, a bogami i masnoća i – šećera! Da ne bude da vas nisam upozorila…), dve kriške belog sira, ražena lepinjica, čaj

Dve stvari su jako bitne: 

• Prvo, čaj je obavezan. Ja ga pijem pre ili posle obroka, nikako dok jedem. Na taj način na prijatan način završavam svoj obrok i dajem vremena svom organizmu da se „seti“ da je dobro jeo. 
• Drugo, uvek služite sebi doručak u tanjiriću za desert. To je jako važno, jer će vam tanjir izgledati dobro napunjen, dok, ukoliko upotrebite „normalan“ plitki tanjir, on može izgledati poluprazan, što vizuelno, i psihološki „tera“ na ponovno posluživanje.

Na ovom tanjiru je i parče putera, veće od 10g
 pa sam posle obroka vratila jedan deo

Takođe, ne oklevajte da „nakitite“ tanjir. Od jednog ili dva čeri paradajza nećete dobiti viši šećer (setite se predavanja i povrća A grupe, bez šećera!). Umesto čeri paradajza, rotkvice, štapići paprike, pa čak i onaj tvrđi deo kupusa mogu lepo da posluže, a daće vam i malo posla da ih pohrskate, dok žvaćete sve ono drugo, mekano.

Sardine, luk, krastavci,
beli luk, himalajska so, par kapi ultradevičanskog
maslinovog ulja

Za „riblje“ dane (sreda i petak), u „Merkuru“ su nam služili gotovo stalno šargarepu. Mislim da je to bilo najviše stoga što nije ni sezona krastavca, ni sezona paradajza pa su i jedno i drugo prilično skupi. 

 Ipak, umesto klasične šargarepe (koje bih ja lično poslužila sa malo belog luka i peršuna), kao da su bile izrendane pa blago izdinstane. Ni to nije loša ideja (jer su lakše svarljive, a i oseti se malo slađi ukus), ali se moje nepce žvakača travuljina prilično bunilo, jer sam ja odrasla na salatama :D. Dakle, učinite kako je vama milo, imajte samo u vidu da spremanje obroka (počev od doručka) mora da postane ritual i momenat vašeg ličnog zadovoljstva. Ukoliko drugi ukućani žele s vama da ga podele, to je lepo, no vaš šećer je tu glavni gazda, i ako je vreme da jedete zbog insulina, sve drugo mora da stane. Što se pre vaši voljeni naviknu na to, to je bolje.

Izgleda siromašno, ali je jako sito: sir i jaje

Smatram imam puno sreće što imam divnog muža, a sa njim i sina, koji, kad kažem „moram da jedem“, znaju da me tad ne treba odvlačiti na drugu stranu, i koji čak, kad njima poslužim jelo prvo pitaju da li ima nešto za mene ili da li sam već jela. To puno znači, i emotivno, i psihološki. A činjenica je i da su me obojica videla kad sam gladna i kad polako osećam kako mi pada šećer... to se odražava kroz nervozu pa često i žurbu, tresu mi se ruke, preznojavam se… i to nije najlepše ni videti, niti je moju nervozu lako doživljavati (i zato mom mužu svaka čast na strpljenju, i ljubavi s kojom priđe da mi pomogne i da me umiri!). 

S druge strane, kad sebi dam vremena da obedujem, a posebno kad je u pitanju doručak, posle je sve lako, a, ponekad se desi i da se „potrefimo“ za neki drugi obrok pa obedujemo zajedno, čemu se onda svi iskreno radujemo, jer… treba priznati, satnica mi je takva da je mogućnost zajedničkog jela prilično mala.

Žuti sir se smatra masnoćom
tanjir ukrašen grančicom celera

No bilo kako bilo, ja počeh o doručku i red je da o njemu i završim. Iako, naspram drugih obroka, ovaj obrok vizuelno ne izgleda previše „bogato“ (uostalom, ako ga uporedite s engleskim doručkom onda naš, dijabetičarski doručak izgleda prilično jadno), no ne treba gubiti iz vida vrednosti (kalorijske i ostale) koje unosimo u sebe, i odgovorno tvrdim da je, zbog proteina, masnoća, mlečnih prerađevina i vlakana, ovo zaista bitan, ako ne i najbitniji obrok u toku dana. Da ne govorimo o tome da, ukoliko zakasnite s doručkom, maltene morate pomeriti sve obroke u toku dana, što je prilična gnjavaža… 

Zaboravih da primetim, da je možda upravo za doručak najbolje primeniti ono pravilo o životinjskim masnoćama koje se mogu jesti jednom u deset dana. Tada, uz  parizer (ili posnu šunku) i vaše dve kriške sira, možete sebi dozvoliti i jednu kriškicu (10g) nekog žutog sira (kao što je gauda ili neki drugi "masniji" sir), pavlake, kajmaka ili čak putera. Možda nije loše u početku, meriti to parče (na vagu stavite prvo prazan tanjir, pa odmerite "masno" pa onda dodajte ostatak.

Samo pazite da to zaista bude to parčence od 10g (i zašto samo 10g? Pa zato što inače u toku dana, sa salatama pojedete još oko 2 kašičice ulja (2x10g), a 30g masnoća je apsolutna dnevna količina za unos u organizam, pogotovo što masnoća uvek ima i u ostaloj hrani, pa se tako onda, u principu, unese i više. Inače, normalna doza dnevnog unosa za zdravog čoveka je 70g) i da ga pojedete sa hlebom predviđenim za taj obrok. Nemojte dodavati još "da se nađe". Nema potrebe. Kažite sebi da ćete se opet ovako "nagraditi" za 10 dana, dakle, zadovoljstvo nigde neće pobeći, ponovićete ga, a pritom ćete sebi obezbediti normalno funkcionisanje organizma između ta dva mala "zadovoljstva"...

O hlebu...

Mi dijabetičari smo čudo jedno. U principu, kad nam kažu da ne smemo da jedemo beli hleb, mi prestanemo da jedemo bilo kakav hleb. Ono što su nas prvo naučili tamo u Merkuru (Vrnjačka banja), je da mi dijabetičari ne samo de smemo da jedemo hleb, nego i moramo, zbog sporih šećera i vlakana koji su gorivo potrebno insulinu da bi radio svoj posao.

Naravno, ono što je bitno, to je kakav hleb ćemo jesti. A ono što je dozvoljeno je bilo šta od bilo koje druge žitarice, samo da nije klasična bela pšenica. U najgorem slučaju, integralno belo brašno je prihvatljivije od običnog belog zbog prisustva mekinja koje čiste creva i pomažu metabolizam. A naravno, još je bolje ako koristimo raž, ovas, ječam... E sad, u našim prodavnicama ćete naći svašta nešto kada je pravljenje hleba u pitanju. Lično, nemam mnogo poverenja u "mešavine" za crni hleb, ali se zato mešavina za ražani hleb pokazala sasvim korektnom. Ta ražana mešavina se sastoji od 25% brašna od celog ražanog zrna i 75% pšeničnog brašna od celog zrna. Za svaku sigurnost dodajem uvek i ovsene mekinje, a za 1 dan vam treba otprilike 1/2kg mešavine.

Kada napravim moje lepinjice, one mi služe za svaki pojedinačni obrok. Dnevno pojedem 4 lepinjice i to po jednu za svaki glavni obrok i još 2 polovine lepinjice za dve užine: jutarnju i večernju. I, koliko god to čudno izgledalo, i ma kako mala bila, zaista su ukusne i zasitne.

Evo šta vam je potrebno:
1/2 ražene mešavine (premijino brašno je ok, ali možete uzeti bilo koje drugo)
250 ml tople vode
3 supene kašike mekinja (ražanih, ječmenih, ovsenih)
1 kašičica himalajske soli
prstohvat šećera
1/3 pekarskog kvasca.
malo pšeničnog brašna da "probudi" kvasac
ovseno brašno za slučaj da testo "lepi" i za oblaganje pre pečenja

Od ovog testa dobićete hleba za tri dana (ako pravite hlepčiće samo za sebe). Naime, tu ispadne cca 710g testa koji ćete podeliti na 3 i od čega ćete odmah ispeći deo.

Sipajte brašno u posudu, dodajte mekinje, pa napravite rupu pa u nju izmrvite kvasac, dodajte prstohvat šećera i pola kašičice belog brašna, i pažljivo mešajući umešajte vodu. Pre nego što vode nestane, po rubovima sipajte so kašičicom (možete koristiti i kašičicu-mericu). Ovo je bitno jer kvasac ne treba odmah da dođe u kontakt sa solju da ne bi presahnuo. Jednom kad se kvasac pokrene pomoću šećera i belog brašna, onda je svejedno da li je ostatak brašna slan i više nema problema, ali taj prvi momenat jeste prilično važan.
Mešajte varjačom. U principu, testo bi trebalo da se formira i da bude još uvek blago lepljivo. Da biste mogli da odložite varjaču (što se u jednom momentu mora uraditi...) testo treba da počne da se odvaja od zidova posude. U tom je momentu najverovatno prilično lepljivo, i lepi se za prste pa to zna da bude i malo neprijatno.

Pospite šaku ovsenog brašna. Ono je lepo, krupnije i oštro mleveno, pa će hlebu dati divnu teksturu i koricu, a dozvoliće da testo postane suvlje i da formirate kuglu.











Ostavite da testo naraste.












Kad naraste, napravite 3 jufke. U jednoj može biti nešto manje, dakle 230g, dok će u drugima biti tačno po 240g. Tako odvojene jufke možete odložiti u plastične posude ili u kesice, po izboru i ostaviti u frižider (testo će nastaviti da "radi" i u frižideru, tako da nije problem i imaćete testo za svež hleb sutradan!).








Preostalo testo podelite na 4 loptice koje možete meriti da budu tačno 60g. Imajte u vidu da, ako im i fali koji gram, možete uvek da ih uvaljate u malčice ovsenog brašna: to će vam pomoći da oblikujete lepinjice i.. usput će napraviti divnu rustičnu koricu prilikom pečenja!





Preostaje vam da oblikujete loptice i poređate u pleh. Pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 200 C dok ne zamiriše (to će značiti da se formirala i korica :)). Kad zamiriše i postane rumeno, izvadite iz rerne. Možete premazati lepinjice vodom, a zatim ih stavite na rešetku da se prohlade. Tek kad su skroz hladne, možete ih staviti u kesicu u kojoj će lepinjice zadržati svežinu.

Nemojte da vas mrzi da svakog dana oblikujete svoje kuglice i pečete ih. Za to vam bukvalno treba 5 minuta posle doručka, a na taj način ćete imati svež hleb. Ja sam prvi put ispekla sve lepinjice za 3 dana, i mogu vam reći da već posle drugog dana, ove lepinjice postanu prilično neprijatne i gumaste jer iako u plastičnoj kesi, one svakako gube svežinu. Zapravo, to i nije loše, to je dokaz da je sve potpuno prirodno, ali ipak nije prijatno kada treba tako gumast hleb i da jedete!

Kada je svež, on je nabijeniji od klasičnog belog hleba, ali imate utisak da jedete nešto poput kolača i - bukvalno se osećate sitijim. To je ono što mi se dopada u odnosu na klasičan hleb. A i lepo izgleda na oko, pa mi ukućani zavide :D. Šta čekate - probajte i vi i jedva čekam da pročitam vaše komentare :).

Zar ne izgleda privlačno?

O kontroli kod nutricioniste i povratku kući...

26.2. sam bila na kontroli kod nutricioniste. Opet su nas merili posle doručka i u odeći, pa sam onako malko sumnjala da će biti nekih rezultata. A moram priznati i da me je prilično bilo strah, obzirom da sam shvatila da u Vrnjačkoj banji faktički jedem više nego što sam ikad jela kod kuće (i to ne samo kad je hleb u pitanju nego uopšteno!). Naime, pre VB, moj sistem ishrane je ličio na onu staru:

• Doručkuj kao kralj
• Ručaj kao s prijateljem
• Večeraj kao siromah

U principu sam se manje više pridržavala nekih pravila hrono ishrane koju sam kombinovala sa nekim pametnim stvarima iz Montinjakove GI dijete, pa sam tako sebi dozvoljavala hleb (isključivo ražani ili sa žitaricama) ujutro, uz dozvoljen puter (margarin nikako ne jedem zbog transmasti, a sadašnja otkrića nutricionista potvrđuju da sam bila u pravu!), šunku i sir, za ručak sam mahom bila previše u žurbi, pa je tu nastupao NutriBullet, pa sam mućkala razne povrćke i semenke (što zapravo i nije bila tako loša ideja) ali faktički nisam jela ništa drugo. Zapravo sam imala samo jedan, "realan" obrok, u vidu parčeta mesa i salate. Subotom nisam uspevala da odolim ponekoj poslastici iz pekare (znam, znam... to je opasno, ali taaaako dobro!)... I tako, Vrnjačka banja je okrenula moj nutricionistički život, što sam predstavila u nekim prethodnim člancima. 

Kao rezultat sveta, sa sve doručkom u stomaku i odećom na sebi, posle manje od 10 dana, imala sam kilogram manje. To deluje kao malo, ali nutricionista je bila prezadovoljna i čestitala mi je. A da je bilo razloga za čestitke, otkrila sam dva dana kasnije, u Beogradu, kad sam otkrila da zapravo nisam izgubila 1 nego 2 kila! Dodajmo tome da je moj obim struka bio 105, a obim kukova 120.

Nekoliko dana kasnije, odnosno 4. marta 2016, ponovno merenje je pokazalo2,5 kilograma manje, obim struka 94 i obim kukova 115, A to je već veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki pomak. 

Dodajmo tome da se moje glicemije nisu povećale nego su nastavile da se kreću u okviru onog što smo tamo napravili: od 7,7 do 5,7 ujutro, i oko 5,5 u toku dana, s lepom glicemijom, "by the book", od 2 jedinice više posle jela. Treba reći da sam po povratku, striktno primenila ono što su me naučili tamo: iako sam spavalica, a da bih stigla da jedem toliko puta dnevno, namerno sam sebi stavila budilnik na 7h30, tako da doručkujem najkasnije u 8, pa mi je onda lako da ispoštujem i užine i ostale obroke u toku dana. 

Hleb mi predstavlja problem utoliko što bih, kada bih kupovala hleb, sigurno vrlo brzo poklekla i isekla veće parče hleba. To sam rešila tako što sama umesim testo od pola kilograma raženog brašna i malčice pšeničnog brašna tek da pokrene kvasac, pa dobijeno nadošlo testo podelim na tri dela (što mu dođe otprilike 3x240 grama, odnosno 3x(3 porcije od 60g + 2 porcije od 30g dnevno). Dva dela stavim u vakum kese i ostavim u frižideru, testo se i u frižideru diže ali nešto sporije, a treći deo podelim na kuglice od po 60g i ispečem. Da se ne bi lepilo, obložim ih ovsenim brašnom što im daje prelepu koricu, kao iz filmova, a ja dobijam svoj svež topli hlepčić. U nekom od sledećih članaka ću objaviti recept i postupak izrade hleba. 

Ove hlepčiće jedem za tri glavna obroka i dve užine (prepodnevnu i večernju) i trudim se da maksimalno ispoštujem uslov da proteine ne jedem posle ručka. Tako manje opterećujem svoje bubrege, a očigledno je i da mi stomak radi bolje nego ikada pre. I nisam gladna. 

Moje stare walkmaxice su crvene ali jako liče na ove
http://www.walkmaxx.rs/patike/

Uz to, iako sam se vratila na svoje "brdo" (deo Beograda gde živim je jako, jako strm i brdovit), obučem svoje stare Walkmax patike i pokušavam da se nateram da hodam najmanje 40 minuta dnevno. Da bih bila sigurna da sam "otpešačila" svoje, odredila sam da napravim najmanje 5500 koraka dnevno (oko 3,5km) i koristim svoj dragi telefon kao dragocenu ispomoć. 

Naime, iPhone ima divnu aplikaciju za zdravlje, pa pomoću gps-a meri vaše kretanje, prepoznaje vožnju kolima, pešačenje, pa čak i penjanje uz stepenice! To je veoma korisno i pomaže mi da onih dana kad se manje krećem ispoštujem barem minimum. Kada pada kiša pa nemam baš želju da se sa mojom kucom smucam po komšiluku, ili nemam potrebu da idem do daljeg "Maksija" da kupim lepe jabuke i posni sir (balans je prilično zadovoljavajuć), onda hodam u mestu ili koristim steper (ili oba). Ako se odlučite za steper, podesite jačinu na najslabije inače ćete imati intenzitet kao da se penjete uz stepenice. To može biti dobra stvar za kasnije, ali sad za početak nije loše samo hodati... Jer ako dobijemo upalu mišića, to nam se neće dopasti i nećemo hteti dalje da se "mučimo" barem dok bol ne prođe... a dok to ne prođe nećemo ništa raditi, i onda rizikujemo da se vratimo u onu nekadašnju sedeću letargiju... što nikako ne valja. 

Bilo kako bilo, novi režim ishrane, prema ada tablicama, bez šećera, bez masnoća (bar ne kao što sam do sad navikla) i slično, čini da polako gubim na težini. To je zaista malo, po 100-200g dnevno. Ponekad čak idem malko unazad, pa tako ponekad izgubim "samo 200g", ponekad "dobijem" 400, pa onda izgubim 700 i tako redom. Bilo je i dana kad mi je kilaža ostala potpuno ista, ali sam sad već na to navikla i sad se prema vagi ponašam prilično ležerno, kao prema dobroj drugarici. 

U međuvremenu, prijatelji mi kažu da se i tih par kila već vidi, lice mi je mršavije, koža zategnutija, a stomak manje otekao. Oh... imam još stomaka koji visi, ali se to više ne vidi toliko u odeći... i to je već veoma lepa stvar :).

O edukaciji u Vrnjačkoj banji, uopšteno

Kada se, kao relativno mlada osoba nađeš u stacionaru u Banji, to je priličan šok i mentalno i kulturološki. Naime, odjednom moraš da se suočiš sa tim da si stvarno bolestan i da si okružen bolesnim ljudima. Da bude još gore, nekako ti izgleda da pola tih ljudi nema ni upola toliko problema koliko ih ti imaš, a svejedno te gledaju kao "klinku" kojoj ništa ne bi trebalo da bude teško.

Kad si u stacionaru, u principu si srećan ako te stave u "Merkur", tamo imaš lift i internet, a možda i neke druge povoljnosti, ko će ga znati. Ja sam bila smeštena u "Šumadiji Lux". Odmah da kažem, od Luksuza ima samo ime: u pitanju je staro zdanje, spartanski uređeno, onako malkice nalik na odmaralište za rekreativnu nastavu, jednostavni kreveti, sto, stolica, odmar, stari prozori, nema interneta, ali svaka soba ima svoje kupatilo i to je apsolutno fenomenalno pogotovo što sam pročitala da neki od stacionara imaju još uvek zajednička kupatila (brr....). Lifta nema, nego se ide pešice do prvog sprata, ali, osoblje je apsolutno preljubazno, lekarke i medicinsko osoblje su uvek prisutni, tako da se čovek ipak oseća sigurnim. I sve je besprekorno čisto... što nije mala stvar, naprotiv!!!

Obroci se odvijaju u glavnom hotelu, iliti Specijalnoj Bolnici "Merkur", gde se nalazi i određen broj ordinacija. Kada stigneš, prvo ideš na pregled kod interniste, a sutradan se radi profil glicemija, što je zapravo ekvivalent za vađenje krvi na svaka dva sata (ukupno ih ima devet i bocka se pre doručka, 2h posle doručka, pre ručka, 2h posle ručka, pre večere, 2h posle večere, u 22h, u ponoć i u tri ujutro). Zašto je ovakva profilizacija važna saznala sam nešto kasnije (do tada sam mislila da je dovoljno izvaditi krv pet puta dnevno...).

Prvi pregled interniste podrazumeva i određivanje koju vodu ćeš piti i koliko, da li ćeš se kupati ili ne, da li ćeš ići na inhalaciju ili nešto drugo, te svakako dogovor kod kojih ćeš još specijalista ići. U mom slučaju, dogovorili smo:

• nutricionistu
• endokrinologa
• laboratorijske analize (zaboravila sam da kažem da se uz prvo profilno vađenje radi i analiza krvi, a predaje se i urin)
• ginekologa
• oftalmologa
• kolor doppler krvnih sudova

Zapravo su hteli da me pošalju kod neurologa ali kako već imam dijagnostikovanu neuropatiju i sindrom karpalnog tunela (sa sve odrađenim EMNG pretragama) nije bilo potrebe raditi ovo još jednom. 

Uz to, svi polaznici (gosti? bolesnici?) su obavezni da pohađaju predavanja o dijabetesu. 

Svakog dana su drugi predavači, pa smo tako imali prilike da slušamo o potrebi merenja šećera (to je dosta loše kamufliran pokušaj da se prodaju novi aparati za merenje šećera, iako sam saznala i veoma pametne stvari). Mislim, možda je ružno što toliko gunđam, ali i ovde je udarila kriza: na forumima sam pročitala da se tokom predavanja polaznicima poklanjaju AccuCheck aparati (što na neki način ljude ohrabri da nastave da kupuju tračice, pa je to prirodno, i to potpuno podržavam). Ipak, za ovih 10 dana ne da nisam videla "a" od aparata, nego je predavač još i objasnio gde možemo isti da kupimo. Bilo kako bilo, ne znam koje će mi tračice jednog dana Fond odrediti (kao osoba koja prima insulin 4 puta imam pravo na 50 besplatnih tračica, pa ako mi daju AccuCheck svakako ću morati da kupim aparat, ali dok se to ne desi, svakako ću ostati verna svom TrueYou preslatkom aparatiću crvene boje...).

Od ostalih predavanja bili su tu endokrinolog (njegovo sam predavanje promašila jer sam bila kod očnog, a drugi put su ljudi previše pričali o svojim problemima da bih pohvatala bilo šta smisleno), nutricionista (sjajno predavanje!) i fizijatar (takođe odlično predavanje). U sledećim člancima imam nameru da predstavim ono o čemu su pričali, pri čemu sam, moram priznati, u nekim slučajevima zaista doživela otkrovenje. Naime, toliko često ti kažu šta da radiš, ali ne objašnjavaju ti zašto od čega, pa neke stvari radiš ili preko volje ili ih preskačeš, jer misliš da su ti nalupali gluposti. Sad ispada da je čak i unošenje slatkog povrća izuzetno smislena stvar, samo se trebalo toga setiti!

Šta još zadržavam iz banje kao sećanje? 

Prvo i osnovno, osećanje da sam trkački konj. Naime, lekar ti odmah prepiše vodu koju treba da piješ. E sad, dobro je ako treba da pišeš više vode koju možeš da doneseš u sobu. Ipak, u nekim slučajevima, potrebno je da piješ vodu sa toplog izvora, i tad mora da se pije odmah... U malim dozama naravno. Šta to znači? 

U mom slučaju, to je značilo: 

• budjenje u 6
• javiti se lekaru u 6 i 50 radi dogovora oko dnevne doze insulina
• trčanje do izvora da popijem mojih 50 ml vode
• trčanje do "Merkura" na doručak uz bockanje u javnom toaletu. (jednom sam sebi dala insulin PRE odlaska na izvor, i više to NIKAD neću ponoviti jer sam doživela tako strašnu hipoglikemiju da to nije normalno)
• terapija u "starom merkuru" (preko puta toplog izvora)
• povratak u sobu oko 9h
• odlazak na užinu u "Merkur"
• šetnja do 11h30 da se ta hrana "potroši"
• povratak u sobu, bockanje, pa odlazak na ručak u "Merkur"
• povratak u sobu, odmor do 13h30
• predavanje u 13h30
• povratak u sobu do 16h
• odlazak u "Merkur" za užinu u 16h
• šetnja da se to potroši (obično se ide do drugog izvora da se pokupi voda koja se pije kad se ne pije ona sa toplog izvora)
• povratak u 17h30
• javljanje sestri pre 18h zbog doziranja insulina
• trčanje na izvor
• 19h večera
• povratak u sobu i čekanje da dođe 22h jer moraš da užinaš inače bi odmah zaspao ... :D

Takođe pamtim besomučno pešačenje, i ... vodu. Naime, rečica pored koje ide promenada je tako umirujuća da sam volela ujutro da se vraćam pored nje (s jedne strane je ulica a sa druge je park)...

Sve u svemu, bilo je tu i pozitivnog i negativnog. Naravno, oni koji u Vrnjačku banju krenu s očekivanjem da će biti u pravom hotelu, da će se brčkati u banji i ispijati koktele (ili barem sok od nekog povrća), prevariće se i biće veoma razočarani. Najverovatnije će se naći u grupi punoj ljudi mnogo starijih od sebe, koji se često i osećaju bolesnije od vas.
Hrana u stacionaru nije užasna, ali nije ni preterano maštovita. Rekla bih da je uravnotežena i radi se o adaptaciji srpske kuhinje na dijabetičarski način. Tako, na primer, jedete mnogo više hleba (3 x 60g + 2x30g) nego što ste mislili da je dozvoljeno, a takođe i odabir povrća bude ponekad čudan (čorbast pasulj, ćušpajz od šargarepe, musaka, krompir i teletina pod sačem... i slično). Ono što čini da shvatite da se definitivno radi o dijabetičarskoj hrani je način na koji je ona pripremljena. Naime, turšija i kiseli kupus se prvo desalinizuju (očiste od soli), junetina i ostalo meso je jako posno, masnoće nema, odnosno ima, ali u tragovima... meso je grilovano ili kuvano, a isto važi za povrće.
E sad, koliko god nisam baš načisto sa takvim jelovnikom, ono što je sigurno to je da NI U KOM momentu nisam bila gladna, tako da sam sa priličnom količinom nerazumevanja gledala "kolege" sa istog sprata stacionara kako trče u pečenjaru na "dodatak" piletine ili prasetine. (na stranu to što su se neki posle čudili što imaju viši šećer...)...

Bilo kako bilo, sa sve jedenjem veće količine hrane nego kod kuće, ja sam izgubila kilogram (a pritom su nas merili posle doručka i odevene, pa je pitanje koliko je to zaista bio samo kilogram). A otkad sam se vratila kući, maltene svakog dana izgubim bar 100-200grama, što je prilično dobro, budući da se ne sme mršaviti prebrzo!

Uz to, moje doze insulina su prilično smanjene, pa sam tako prešla sa režima 36+18+36 Actrapid i 68 Insulatarda na 24+15+26 Actrapida i 58-60 Insulatarda! To je odlično, pogotovo budući da mi se sad glicemije kreću u okviru dozvoljenih 5,5 u toku dana i oko 7,7 maksimum ujutro. Ja sam prezadovoljna, budući da sam do sad uobičajeno počinjala dan sa najmanje 9,8 mmol...