O kontroli kod nutricioniste i povratku kući...

26.2. sam bila na kontroli kod nutricioniste. Opet su nas merili posle doručka i u odeći, pa sam onako malko sumnjala da će biti nekih rezultata. A moram priznati i da me je prilično bilo strah, obzirom da sam shvatila da u Vrnjačkoj banji faktički jedem više nego što sam ikad jela kod kuće (i to ne samo kad je hleb u pitanju nego uopšteno!). Naime, pre VB, moj sistem ishrane je ličio na onu staru:

• Doručkuj kao kralj
• Ručaj kao s prijateljem
• Večeraj kao siromah

U principu sam se manje više pridržavala nekih pravila hrono ishrane koju sam kombinovala sa nekim pametnim stvarima iz Montinjakove GI dijete, pa sam tako sebi dozvoljavala hleb (isključivo ražani ili sa žitaricama) ujutro, uz dozvoljen puter (margarin nikako ne jedem zbog transmasti, a sadašnja otkrića nutricionista potvrđuju da sam bila u pravu!), šunku i sir, za ručak sam mahom bila previše u žurbi, pa je tu nastupao NutriBullet, pa sam mućkala razne povrćke i semenke (što zapravo i nije bila tako loša ideja) ali faktički nisam jela ništa drugo. Zapravo sam imala samo jedan, "realan" obrok, u vidu parčeta mesa i salate. Subotom nisam uspevala da odolim ponekoj poslastici iz pekare (znam, znam... to je opasno, ali taaaako dobro!)... I tako, Vrnjačka banja je okrenula moj nutricionistički život, što sam predstavila u nekim prethodnim člancima. 

Kao rezultat sveta, sa sve doručkom u stomaku i odećom na sebi, posle manje od 10 dana, imala sam kilogram manje. To deluje kao malo, ali nutricionista je bila prezadovoljna i čestitala mi je. A da je bilo razloga za čestitke, otkrila sam dva dana kasnije, u Beogradu, kad sam otkrila da zapravo nisam izgubila 1 nego 2 kila! Dodajmo tome da je moj obim struka bio 105, a obim kukova 120.

Nekoliko dana kasnije, odnosno 4. marta 2016, ponovno merenje je pokazalo2,5 kilograma manje, obim struka 94 i obim kukova 115, A to je već veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki pomak. 

Dodajmo tome da se moje glicemije nisu povećale nego su nastavile da se kreću u okviru onog što smo tamo napravili: od 7,7 do 5,7 ujutro, i oko 5,5 u toku dana, s lepom glicemijom, "by the book", od 2 jedinice više posle jela. Treba reći da sam po povratku, striktno primenila ono što su me naučili tamo: iako sam spavalica, a da bih stigla da jedem toliko puta dnevno, namerno sam sebi stavila budilnik na 7h30, tako da doručkujem najkasnije u 8, pa mi je onda lako da ispoštujem i užine i ostale obroke u toku dana. 

Hleb mi predstavlja problem utoliko što bih, kada bih kupovala hleb, sigurno vrlo brzo poklekla i isekla veće parče hleba. To sam rešila tako što sama umesim testo od pola kilograma raženog brašna i malčice pšeničnog brašna tek da pokrene kvasac, pa dobijeno nadošlo testo podelim na tri dela (što mu dođe otprilike 3x240 grama, odnosno 3x(3 porcije od 60g + 2 porcije od 30g dnevno). Dva dela stavim u vakum kese i ostavim u frižideru, testo se i u frižideru diže ali nešto sporije, a treći deo podelim na kuglice od po 60g i ispečem. Da se ne bi lepilo, obložim ih ovsenim brašnom što im daje prelepu koricu, kao iz filmova, a ja dobijam svoj svež topli hlepčić. U nekom od sledećih članaka ću objaviti recept i postupak izrade hleba. 

Ove hlepčiće jedem za tri glavna obroka i dve užine (prepodnevnu i večernju) i trudim se da maksimalno ispoštujem uslov da proteine ne jedem posle ručka. Tako manje opterećujem svoje bubrege, a očigledno je i da mi stomak radi bolje nego ikada pre. I nisam gladna. 

Moje stare walkmaxice su crvene ali jako liče na ove
http://www.walkmaxx.rs/patike/

Uz to, iako sam se vratila na svoje "brdo" (deo Beograda gde živim je jako, jako strm i brdovit), obučem svoje stare Walkmax patike i pokušavam da se nateram da hodam najmanje 40 minuta dnevno. Da bih bila sigurna da sam "otpešačila" svoje, odredila sam da napravim najmanje 5500 koraka dnevno (oko 3,5km) i koristim svoj dragi telefon kao dragocenu ispomoć. 

Naime, iPhone ima divnu aplikaciju za zdravlje, pa pomoću gps-a meri vaše kretanje, prepoznaje vožnju kolima, pešačenje, pa čak i penjanje uz stepenice! To je veoma korisno i pomaže mi da onih dana kad se manje krećem ispoštujem barem minimum. Kada pada kiša pa nemam baš želju da se sa mojom kucom smucam po komšiluku, ili nemam potrebu da idem do daljeg "Maksija" da kupim lepe jabuke i posni sir (balans je prilično zadovoljavajuć), onda hodam u mestu ili koristim steper (ili oba). Ako se odlučite za steper, podesite jačinu na najslabije inače ćete imati intenzitet kao da se penjete uz stepenice. To može biti dobra stvar za kasnije, ali sad za početak nije loše samo hodati... Jer ako dobijemo upalu mišića, to nam se neće dopasti i nećemo hteti dalje da se "mučimo" barem dok bol ne prođe... a dok to ne prođe nećemo ništa raditi, i onda rizikujemo da se vratimo u onu nekadašnju sedeću letargiju... što nikako ne valja. 

Bilo kako bilo, novi režim ishrane, prema ada tablicama, bez šećera, bez masnoća (bar ne kao što sam do sad navikla) i slično, čini da polako gubim na težini. To je zaista malo, po 100-200g dnevno. Ponekad čak idem malko unazad, pa tako ponekad izgubim "samo 200g", ponekad "dobijem" 400, pa onda izgubim 700 i tako redom. Bilo je i dana kad mi je kilaža ostala potpuno ista, ali sam sad već na to navikla i sad se prema vagi ponašam prilično ležerno, kao prema dobroj drugarici. 

U međuvremenu, prijatelji mi kažu da se i tih par kila već vidi, lice mi je mršavije, koža zategnutija, a stomak manje otekao. Oh... imam još stomaka koji visi, ali se to više ne vidi toliko u odeći... i to je već veoma lepa stvar :).

Vrnjačka banja - SEMINAR - O aktivnosti kod dijabetičara...

Prvo što je predavačica, fizijatar želela da nam objasni, to je šta je zapravo Insulinska rezistencija s kojom se svi susretnemo, pre ili kasnije. O insulinskoj rezistenciji sam ja lično saznala od moje doktorke, kada sam joj se požalila da se previše gojim a ne jedem nešto što bi gojilo. Tada mi je objasnila da je visok šećer na neki način doveo da moje doze insulina budu prevelike, a insulin je doveo do gojenja, čime je došlo i do insulinske rezistencije, kao nuspojave. Na predavanju je rečena sitnica koja prilično objašnjava stvari, a opet, toliko je banalna da je to zapravo tužno:

Insulinska rezistencija je otpornost ćelija na dejstvo insulina.

Jedino što smanjuje insulinsku rezistenciju i omogućuje insulinu da "radi svoj posao" je aktivnost, tako da je ona, sem za lepotu i lepo telo, postala i glavni deo lečenja dijabetičara, i to tako što aktivnost povećava apsorciju insulina i spušta šećer. 

Dobar postupak kontrole dijabetesa odražava se u tri kriterijuma:

Regulisana ishrana + Terapija + Redovna aktivnost = dobar lek

Puls i pritisak su dobri indikatori tome kako se baviti aktivnošću.

Kod dijabetes mellitus tipa II, puls pokazuje da li je aktivnost preterana ili ne, a računa se po sledećoj formuli

160 – broj godina = maksimalno dozvoljen puls kod opterećenja

Za mene je to: 160-45 = 115

*Ako je puls dostigao ili prešao 115, zaustaviti aktivnost.

Ovo se takođe primenjuje i ukoliko dođe do previsokog pritiska u toku aktivnosti: Ukoliko dodje do visokog rasta pritiska u odnosu na normalan pritisak, prekinuti aktivnost.

Dužina aktivnosti i frekvencija:

Što je aktivnost intenzivnija to mora biti kraća.

Trening može trajati 25-30 minuta, najviše 3x nedeljno.

Kod dijabetičara je potrebno imati aktivnost svakog dana, ali ona mora biti lagana ili poluintenzivna.

Tako se ili trenira 20 minuta (aerobne vežbe, trčanje, kardio), ili se šeta 40 minuta relativno laganim hodom, (moguće je i brže hodanje, ili lagani trk).

Preporučene aktivnosti:

-          Hodanje (ili brzi hod, ili lagano trčanje)

-          Plivanje (najbolje! Zbog neopterećivanja zglobova koji su već oštećeni dijabetesom).

*Hrskavica je jedno od onih tkiva koji se ne obnavljaju, pa ako postoji problem, plivanje je idealno.

NIJE DOZVOLJENO:

-          Skakanje u vodu

-          Ronjenje

-          Trkačka vožnja itd

OTKROVENJE:

Hipoglicemija je potencijalni rezultat aktivnosti.

Zato je dozvoljeno krenuti u neku aktivnost samo ako je GU (visina šećera, odnosno glicemija) od 5 do 15. Ako je GU manja od 5, onda ne treba započinjati aktivnost.

Izuzetak: ako je gu manji od 5, a pojedeš užinu (pa daš telu „gorivo“), onda je ok, ali valja šetati a ne raditi nešto teško. Teže aktivnosti (poput okopavanja u bašti, trčanja i slično) dozvolićeš sebi samo onda kada ti je GU viša od 5. 

Kad planiraš aktivnost, ne daješ insulin u onaj deo tela koji ćeš da koristiš kroz aktivnost. Tako ako planiraš rad u bašti, ne daješ insulin u ruku, ako planiraš hodanje, onda ne daješ u nogu itd. Ovo je zato što postoji korelacija između velike frekvencije korišćenja određenog uda i apsorpcije, odnosno mogućnosti delovanja insulina. 

Važno je znati i da sedenje stvara trombove (važno za "sedeće poslove"!), pa je potrebno praviti pauze od sedenja kroz kretanje.

OTKROVENJE:

Aktivnost smanjuje nivo LDL (lošeg holesterola)

Polineuropatija, retinopatija i nefropatija podrazumevaju ograničenja u aktivnostima.

Kod bubrežne nefropatije (što je moj slučaj), ne smeš preći pritisak od 160/100 na maksimumu aktivnosti.

Slična su ograničenja vezana za retinopatiju i polineuropatiju, pa nije zgoreg posavetovati se sa lekarom (oftalmologom, ili fizijatrom nakon oftalmološkog pregleda), koji tip aktivnosti najviše odgovara i na koji način se odmarati ako je to potrebno. Takođe, posle  intervencije laserom, ne sme se aktivirati tokom 3 naredne nedelje!!!

Ako treba nešto teško raditi:

Pre aktivnosti smanjiti insulin za 2 jedinice ili pojesti jedan mali sendvič, a onda treba smanjiti i večernji insulin u22h, jer se dešava da dođe do zakasnele, noćne hipoglicemije.

Aktivnost za gubljenje kilaže

OTKROVENJE:

Da bi se gubili kilogrami (maksimum 1kg nedeljno), od odredjenog profila (npr 1800 kcal) treba skinuti oko 500 kcal. To je preveliko odricanje, pa aktivnost pomaze da se na taj način „potroši“ višak kalorija. Tako, umesto da jedete 500 kcal manje, što je loše jer dovodi do prevelike frustracije, umora... i lakše se "zgreši" što dovodi do jojo efekta, bolje je "potrošiti" vrednost od 500kcal dnevno. 

Aktivnost je najpotrebnija osobama koje rade sedeći posao ili penzionerima.

Aktivnost je već kada se:

-          Ide peške u kupovinu

-          Radi u bašti

-          Pliva

-          Šeta

-          Rade vežbice

-          Ide stepeništem

Još jedno otkrovenje:

Grupno aktiviranje više motiviše i postoji manji rizik od odustajanja od fizičke aktivnosti.

Potrošnja kalorija:

-          Šetnja 40 min – 200kcal/h

-          Bicikl (prema brzini) oko 300 kcal/h

-          Gimnastika 400 kcal/h

-          Plivanje 400 kcal/h

-          Tenis 500 kcal/h

Ako prilikom aktivnosti dođe do drhtanja, vrtoglavice itd, prestati aktivnost i proveriti šećer, pa reagovati u skladu s tim. (ponekad je potrebno nešto pojesti ili popiti) a ponekad jednostavno umanjiti intenzitet aktivnosti. U svakom slučaju, kada idete negde, nije loše imati sa sobom svoj samomerač i svoj insulin, zlu ne trebalo, uz neku bombonicu. Imajte u džepu neku baš omiljenu bombonicu (tako ako vam je baš zlo barem ćete uživati s bombonicom. 

Od moje doktorke sa KBC Zvezdara, saznala sam i to da je Coca-Cola piće koje je bukvalno tečni šećer koji odmah dospeva u krv. Samo, budite oprezni! Jedan do dva gutljaja su već dovoljni da podignu glicemiju, zato se nemojte bacati na tu konzervu! Otpijte koji gutljaj i dajte svoju konzervu nekom drugom da je dovrši :D.

Vrnjačka banja - SEMINAR - O ishrani...

Poseta nutricionisti, predavanje i ... otkrovenje

Dakle, odlazak u Banju, pa poseta nutricionisti i, prvo pa u sredinu: merenje posle doručka! Mislim, nikad mi neće biti jasno zašto nas uvek lekari mere kad smo nešto već jeli i kad smo obučeni, (tu odmah možeš da dodaš sebi bar kilo, no dobro... znaju valjda šta rade). 

Što se mene lično tiče, cela ta priča je prilično poražavajuća (iako je još ispalo da sam među vitkijima... grrrr), pa je moj BMI pokazao da sam u prilično gadnoj situaciji, a kilaža od 94kg i nije neka za pohvalu. Dodajmo tome obime struka i stomaka (104 i 120 18.2.2016) pa je tu prilično materijala za kukanje. Odmah da kažem da sam do danas izgubila kilažu a i centimetre, a kako idu stvari, mislim da će to i nastaviti tako, samo što je sadašnji sistem ishrane takav da je gubitak izuzetno spor, gubim u proseku oko 100 do 200g dnevno... što je, prilično malo u ovo naše vreme kad sve mora da se dešava brzo. 

Prvo otkrovenje je zapravo otkriće da ja zapravo moram da jedem hleb. Naime, ne samo da zapravo nije normalno što ga ne jedem (iz straha od glicemija, moram da priznam), nego mi je doktorka uvela hleb bukvalno za sve obroke u toku dana! I ne samo to, uvela mi je i treću, noćnu užinu, koju, do sada, nikad nisam imala priliku da priređujem sebi. Tako mi je, prema mojem zdravstvenom stanju, prema dozama insulina koje primam, prema profilu, težini, stanju mojih bubrega i prema boga pitaj još kojim kriterijumima, odredila režim ishrane od 1800kcal, pri čemu o-ba-vez-no moram jesti 60g ražanog hleba za svaki glavni obrok i zatim moram jesti još dva puta po 30g ražanog hleba i za užine. 

Evo kako moj režim izgleda:

• 7-7h30: doručak - 60g ražanog hleba, protein (1 jaje, ili 2 tanke šnite šunke, 2 sardine, 1 kašika tunjevine, 2 viršle pileće) + mlečni proizvod (posni sir) + šolja biljnog čaja (nana, kamilica, voćni...), ili kačamak i jogurt, ili proja i jogurt
• 10h užina: 30g ražanog hleba + 2dcl jogurta (posnijeg)
• 12-13h ručak: 1 tanjir (jedna dublja kutlača) supe od povrća ili mesne čorbice, 1 kašika skrobnog povrća, jedna kašika neskobnog povrća, kuvano, pečeno ili grilovano mesa veličine (max) dlana, ili riba, salata, 60g ražanog hleba (ili 2 sarme od junećeg mesa, šargarepe, pirinča, suvog mesa bez masnoće)
• 16h jedna voćka (jabuka, šaka jagoda, jedna pomorandža) ili kolač za dijabetičare (u V.B. su nam poslužili prilično očajne knedle sa šljivama...)
• 18-19h večera: 1 kašika skrobnog povrća, 1 kašika neskrobnog (npr. zelenog) povrća, 2 kašike salate, 60g ražanog hleba (ili parče heljdopite)
• 21h30-22h večernja užina: 30g ražanog hleba i jedna voćka

Predavanje o hrani - Otkrovenje broj 2 :)

Dijabetes je poremećaj metabolizma, pri čemu, čak i ako dijabetes ne nastupi kao posledica gojaznosti, šećer se svakako vezuje za pojačanu težinu pa se gojaznost javlja kao posledica.

Telesna težina = šećer

Ove dve stvari su toliko povezane da čak i ako postanete dijabetičar kao mršava osoba, imate sve šanse da se ugojite ako ne povedete računa, a ja sam živa potvrda ove tvrdnje.

Za dijabetes BMI ima izuzetno važno značenje.  

BMI (body mass index)

v  19-25 bmi je dobra uhranjenost.

v  Sve ispod je bolesno mršavo

v  Do 28 kod dijabetičara je prihvatljivo

v  Sve preko toga je previše i nije dobro za dijabetičare.

Prvi princip u regulaciji šećera je aktivnost naravno, ali i redovnost ishrane.

Hraniti se mora 5 do 6 puta, prema preporuci lekara.

Dijabetičar jede kad je vreme, a ne kad je gladan.

Ako dijabetičar jede kad je gladan, hipoglicemija je već nastupila, ima drhtavicu i loše mu je, pa će pojesti mnogo puta više nego što mu je potrebno.

Užina se obično 2 puta dnevno, a samo neki insulini (humani retardi, kao što je moj Insulatard) traže treću, noćnu užinu. 

Principi (zakoni) ishrane:

v  Ne slatko

v  Ne masno

v  Ništa od belog brašna

v  Ne soliti (ili drastično smanjiti, ili koristiti himalajsku so)

ADA tablice

Daju ideju o korišćenju namirnica, jer objavljuju tačnu količinu ugljenih hidrata (UH) dozvoljenih u toku dana. Prema ADA tablicama, namirnice se dele prema grupama.

Nije strašno ako se o Božiću ili nekom drugom prazniku pojede nešto više ili nešto (nedozvoljeno). Naravno, činjenica je da prilikom slavlja uvek postoje i "hrane" koje možemo jesti, kao što su neki posniji proteini i salate, ali je činjenica i da je tad prilično teško dobiti "svoj", "dozvoljeni" hleb, ili izbeći tortu koja nas mami svojim seksi, senzualnim izgledom i mirisom. Kako reče doktor - nutricionista, ok, to su momenti kada ćemo sigurno "zgrešiti" ali to i nije tako strašno ako se ima u vidu da praznika ima tokom 20 dana godišnje, a pridržavanje pravila ishrane treba da se poštuje preostalih 345 dana u godini.

Glavne grupe namirnica:

         I.            I Mleko i zamene

Obično mleko nije za dijabetičare jer sadrži previše šećera i masnoća.

Mleko je, po svom sastavu takvo da zapravo i nije pogodno za ljudsku upotrebu (tj. kada pređete dečiji uzrast tada mleko više ne donosi onu korist koju bi doneo deci), a dijabetičarima zbog mlečnih šećera jeste potpuno zabranjeno. Zameniti mleko jogurtom ili kiselim mlekom. 

(Mleko se može upotrebiti u spravljanju hrane jer tada gubi svoja svojstva, a i tad je upotrebljena količina prilično mala pa ne utiče na ukupnu glicemiju.)

Mle
- Osobe sa nefropatijom mogu piti jogurt ili kis.mleko samo u prepodnevnim časovima (najbolje za užinu). Mlečni proizvodi se mogu pojaviti i tokom doručka, obično u obliku posnijeg sira. 

Kajmak, pavlaka, masni sirevi spadaju u masnoće. (tako se svrstavaju i u Hrono ishrani, pa sam primetila da dijabetičari mogu prilično uspešno da adaptiraju ovaj režim ishrane). One se u principu ne koriste svakodnevno, nego se može jednom u deset dana dozvoliti sebi 10g kajmaka ili putera, ili 20g masnijeg sira ili žutog sira.

Tokom normalne nedelje se koristi posniji sir za doručak, a jogurt za užinu.

Primer doručka:

Čaj neslađeni

2 kriškice (ukupno ono što stane u jednu šaku, ili max dve supene ravne kašike) posnog sira starijeg ili mlađeg po ukusu 

+

2 tanke kriške pilećeg parizera (ja sam ovu stavku zamenila Pikovom zlatnom šunkom jer je posna i nije preslana)

Ili

1 jaje

Ili

2 viršle pileće

Ili

50 sardina ili tunjevine + supena kašika rendane šargarepe (blago prokuvane) + 1 sup kašika c luka.

Ili

Pita sa sirom od heljdinih kora (veličine dlana sa prstima), tada može jogurt.

       II.            Povrće
A – Bez šećera (slobodnije sipati): zeleniš, salata, blitva, zelje, kupus, brokoli, tikvica, paprika, paradajz, pečurke. (najbolje grilovati, jesti presno ili kuvati)

B povrće sa šećerom (boranija, pasulj, grašak, cvekla, celer, šargarepa, krompir – skrobno povrće). Boranija je puna insulina, pa je moguće jesti pun tanjir (do prvog ruba dubokog tanjira). Pripaziti malo na pasulj i grašak jer imaju dosta šećera.

Turšija može da se jede, ali mora biti oprana od soli. A puna je vitamina, posebno kiseli kupus.

Pri korišćenju povrća pravilo je da tanjir mora da sadrži proteine, i povrće A i B grupe, da bi se pokrio insulin koji se daje.

*Mera je jedna velika kuvarska kašika za neskorobno i supena kašika za B grupu ukoliko se ovo povrće služi kao prilog. Ako se služi pasulj, onda se koristi pravilo prvog ruba dubokog tanjira a hleb se smanjuje za pola (ali svakako mora da se jede!!!).

Primer tanjira:

Meso veličine dlana, 1 velika kuvarska kašika (može i više) povrća bez šećera i jedna ravna kašika povrća sa šećerom.

Skrobno povrće je bolje kada se jede u kuvanom obroku (musaka, kuvani pasulj, kuvani grašak).

Hleb je i tada obavezan radi poboljšanja apsorpcije ali se hleb umanjuje.

Primer: pasulj 1tanjir + 30g ražanog hleba (pola lepinjice ili pola debljeg parčeta hleba). Isto važi za grašak.

Cvekla i šargarepa se ograničavaju na 100g po obroku (najčešće kao prilog ili salata)

Celer može biti deo povrća (kao začin u supi ili deo povrća kao prilog – u đuveču, kao zapečeno povrće i sl (celeri dauphinois – srpski musaka od celera bez mesa). Tako se može praviti i brokoli i drugo povrće (zovu ga i „preliveno“ povrće).

    III.         Voće

Manje više je svo voće dozvoljeno. Jedini izuzetak za opreznost je banana. Ona je problematična kod tipa II dijabetesa, jer sadrži i veliku količinu šećera iako je dobra za kalijum i kao izvor vlakana.

Dozvoljeno je 300g voća u toku dana, ali najbolje ga je jesti u obliku užine.

Ne postoji slađe ili manje slatko voće jednog tipa (npr. slađa ili manje slatka jabuka), to je pitanje osećaja u ustima, a inače, svaka voćka ima istu količinu UH. Tako jabuka uvek ima 10g šećera, bilo da je „slađa“ ili „kiselija“. (ista količina UH za greenysmith i za crveni delišes).

Moguće je da neka voćka više ili manje diže šećer, što je individualno. Tako ćete prema tome kako vi reagujete odabrati najbolju užinu. Za užinu je najbolje uzeti 1 voćku, ili, ako pravite voćnu salatu, onda gledate da uđete u dozvoljenih 300g dnevno, odnosno da oduzmete od ukupnih 300g gramažu voća koje ćete pojesti za večeru. Tako ispada da ćete pojesti voćnu salatu od cca 150-180g.

Dozvoljeno voće: Svo voće je dozvoljeno uz par ograničenja kod nekih voćki, kao što je lubenica, smokva, grožđe, šljiva.

-          Suvo voće 1 komad max ili prstohvat suvog grožđa

-          Grožđe 5-6 zrna, do 10 max (ono što stane u pesnicu)

-          Lubenica 1 kriška dnevno, odnosno 200 ploda (crvenog dela bez kore)

-          Smokve i šljive max 2 do 3 ako su sitnije

-          Koštunjavo voće 2-3 lešnika ili badema ili oraha ili kikirikija (odnosno 10g/dnevno), Dakle, prstohvat ako je usitnjeno ili krupno mleveno.

Primer voćne salate: ½ male jabuke, 2 zrna grožđa, 2 jagode ili ½ male kruške ili 1 kriška ananasa u komadićima (ukupno 150g), posuto sa prstohvatom badema, lešnika ili oraha ili kikirikija da bi se zadovoljio dn.unos nezasićenih masnih kiselina (dobro za mozak i srce)

Uvek jesti voće sa korom. Ako se sumnja da je kora prekrivena pesticidima, rešenje je BIO uzgoj.

Izbeći ceđene sokove koji u sebi nemaju pulpu i opnicu (ekstrakovano voće u nutribulletu je ok  - jer ima sve).

   IV.            Hleb

NE BELO BRAŠNO!!!

Hleb je obavezan uz svaki obrok u maloj količini, zbog vlakana i pomoći prilikom apsorpcije sporih šećera.

Belo brašno ima previsok glicemijski indeks (GI)

Najbolje je jesti ražani hleb (hleb od mešavine ražanog i celog pšeničnog zrna sa mekinjama) jer donosi spore šećere dijabetičaru, i drži ga sitim do sledećeg obroka.

GI = šećer = belo brašno = brzi šećer – poput parčeta najslađe torte

Parče torte je osnovni primer upoređenja koje se koristi među nutricionistima i endokrinolozima.

Ponašanje glicemije prilikom jedenja torte:

Kad pojedeš 1 parče torte, GI odmah skače na 25, pa onda šećer brzo pada na 2, pri čemu se oštećuju krvni sudovi što je izuzetno opasno za dijabetičara.

Hipoglikemija je ta koja goji dijabetičara.

(prilikom hipoglikemije, dolazi do tresenja, vrtoglavice, preznojavanja i panike, pa dijabetičar jede da bi simptomi prestali, a nakon toga jede da bi jeo).

Hleb mora biti obavezno od celog zrna: int. Pšenica, raž, ovas, ječam itd.

Zamene za hleb:

-          proja 60g ili kačamak na vodi (1 tanjir) jednom nedeljno jer je kukuruz sladak.

Kokice su opasne i nisu dozvoljene!

-          Kao zamena za hleb može i pita od crnih ili heljdinih kora.

-          Pirinač (integralni, ili integralni basmati pirinač) – 1 velika kuvarska kašika ravna ili mala kutlača

-          Krompir (kuvani, pečeni)

(pod sačem, na pari, musaka, ragu ili paprikaš, u supi). Za krompir važi da je  bolji kad je mešan sa drugim neglicemijskim sastojcima ili proteinima jer mu tada glicemijska vrednost opada.

Uz krompir treba pojesti hleb ali samo pola (30g)

Krompir nikako ne sme da se prži!!!

Krompir se jede 2x nedeljno.

     V.            Meso:

NEMASNO!!!

Ne svinjetina (sem filea ili jako posnog-krtog mesa)

Dozvoljeni su piletina, junetina, teletina, govedina nemasna, ćuretina, jagnjetina (posni-krti delovi). Riba.

Ne pohovano!!

Meso može da se jede kuvano, dinstano na vodi, pečeno, u foliji ili na roštilju-grilu.

Roba – u foliji, pečeno ili gril

Suhomesnato ne, dozvoljena praška šunka 2 tanke šnite, pileći parizer ili viršle (2)

Jaje, kuvano tvrdo ili rovito, pečeno na teflonu kao omlet ili jaje na oko.

Slanina i dimljeno suhomesnato, te čvarci nisu dozvoljeni, ili ako napravite "iskorak", uzećete prstohvat čvaraka ("da mine želja"), ili šnitu slanine/dimljenog mesa koji ćete sitno iseckati nakon što ga oslobodite masnoće da biste ga dodali u jelo koje pripremate.

Džigericu izbegavati zbog holesterola.

   VI.            Biljna ulja i masnoće

Ok je koristiti 20-30g biljnih ulja, ali je bolje koristiti ih presna nego termički obrađena.

Povrće poslužiti termički obrađeno ili presno i preliti 1 kašičicom ulja (maslinovo na primer).

Moguće je upotrebiti ½ kašike masti za pravljenje kupusa.

1 na deset dana moguće je upotrebiti životinjske masti poput kajmaka (1 mala kafena kašičica) ili 20g putera.

 VII.            Pića

Dozvoljeno je 2-3 kafe bez šećera

Čaj bez šećera i infuzije od bilja bez šećera

Limunada bez šećera neograničeno

Voda

1 čaša napravljenog (isceđenog) soka uz proveru kcal

VIII.            Dodaci

-          Malo crne čokolade (par kockica)

-          2-3 integralna keksića (1 do 2 puta nedeljno)

-          Slatka pita od ražanih ili heljdinih kora sa jabukama ili višnjama.

-          Sladoled LIGHT Frikomov sa stevijom je OK za svaki dan!

Veštački šećeri su opasni za bubrege.

Fruktoza do 30 g (manje diže GI) ali je i dalje šećer, pa biti oprezan.

O fruktozi ima puno toga da se kaže, pa mislim da ću tome posvetiti jedan poseban članak. Naime, zavisno od porekla, fruktoza koje ima u gomili proizvoda pod apelacijom "fruktozni sirup" dolazi od kukuruza i strahovito je opasna za dijabetičare, budući da se onda radi o strahovito koncentrisanom voćnom šećeru. S druge strane, posebno preparisana fruktoza spremljena za dijabetičare, upotrebljena u malim dozama ne diže glicemiju, pa je ok, ali za manu ima što potpomaže gojenje, jer insulin ne zna šta da radi sa fruktozom pa je "trpa" u stomačić, u kukove... i slično :). Mislim, bilo kako bilo, ako se štedljivo upotrebljava, nije loša i ne mora se zaobilaziti, ali valja biti oprezan pa je razumljivo što se u predavanjima širokim narodnim masama jednostavno kaže da se i od nje beži kao Đavo od krsta :D.

STEVIA je dozvoljena neograničeno

Kafa i čaj su dozvoljeni.

Biljni začini su ok (cimet, biber, paprika, origano, timijan, peršun, kari itd).

   IX.            Alkoholna pića

NE PIVO

Pivo je tečni šećer!!!

 1 Čaša vina je ok (najbolje suvog)

Suvo vino spušta šećer, pa valja jesti nešto.

1 mala čašica rakije dnevno je ok, ako baš morate da popijete tu rakiju.

Kisela voda je ok, ali ne valja je piti ako se ima problema sa kilogramima zbog soli. 

Da li je u kiselim vodama Vrnjačke banje bilo soli ili ne, ne mogu da kažem, ali očigledno da nije, ili barem nije bilo te vrste soli (Natrijum hlorid), pa je to ipak bilo ok. 

Vezano za piće, doktorka je takođe navela da žurke često dovode do toga da moramo da posegnemo i za bezalkoholnim pićima. Zapravo, za nas dijabetičare, najbezbednije piće je voda. Ipak, ako baš moramo da pijemo sokove, bolje je da ih napravimo sami. 

Tu dolazimo do protivrečnosti, jer se čak ni sokovi domaće proizvodnje (ceđeni u kućnim uslovima) ne preporučuju, budući da pulpa i vlakna ostaju u aparatu, a iz sokovnika izlazi samo voda, aroma i šećer. Takođe, ceđeni sokovi mogu biti opasni i zato što za jednu čašu soka treba upotrebiti više od jedne voćke, pa samim tim i potencijalno više od onih dozvoljenih 300g voćke (pulpe). Ipak, kada već dođemo u situaciju da se nađemo pred izborom da popijemo npr. neku kolu i upravo ceđeni sok, ova druga varijanta je bezbolnija. Ipak, upravo zbog glicemijske vrednosti i činjenice da u toj čaši možda ima više voćki od jedne, možda nije loše zamoliti da se taj sok "preseče" sa malo, do pola čaše vode. (ili, na primer, dodajte soka do polovine čaše, pa 1/4 čaše vode, pa onda preostalu četvrtinu dopunite ledom i eto slavlja u čaši :)).

S druge strane, ako kašasti sok pravite uz pomoć Nutribullet-a, tad mu to dođe ok (ako upotrebite samo 1 voćku, ili, na primer, šaku crvenog voća, ili, kao što je ovde slučaj pola jabuke sa korom (100g) i 100g jagoda i par kapi limuna), jer čuvate i pulpu i vlakna :). Pošto je takva voćka onda prilično kašasta, možete je poslužiti u okrugloj čaši kao što biste poslužili dezert, sa malo grčkog jogurta na primer. (mislim, grčki jogurt je mlečni proizvod pa bi trebao biti služen ujutro, ali mislim da jednom u sto godina možete sebi da učinite malo zadovoljstvo..., zar ne?)

Samo prethodno ohladite voće pa ćete zaista imati utisak da jedete voćni sorbe... a to je, po mom mišljenju, mnogo ukusnije od klasičnog sladoleda :D.

Vrnjačka banja - SEMINAR - O merenju šećera

Neću kriti: kad sam kretala na rehabilitaciju, prilično su me zbrzali, pa su mi tako odobrili odlazak u banju u četvrtak, javili u petak za sledeću sredu, a pritom su ponedeljak i utorak bili državni praznici. Tako nisam dobila ni rešenje (i otišla tamo praznih ruku i sreća pa su repepcioneri zaista jako fini i imaju svoj primerak rešenja!!!), niti sam imala vremena da zakažem kod moje doktorke za putni nalog... a bogami i samo pakovanje i rezervacija putovanja je bila malo navrat-nanos.

Zato, ne krijem: kada sam stigla u Vrnjačku banju, bila sam jako ustresirana i nervozna. Plašila sam se da ću se naći u sobi bez kupatila (a obzirom da kao dijabetičar ustajem noću i idem u WC - o ne, ne treba to kriti, to nas debelo prati sve, čim nam skoči šećer). Već sam zamišljala da ću morati da se batrgam po noći u nekakvom zajedničkom WC-u, gde vrebaju nekakvi ludi napaljeni matorci (za ovo drugo i nisam bila daleko od istine, ZAISTA ih ima koji banju koriste da bar pokušaju da zaskoče nešto ako im se ukaže prilika!!!) Tako sam prilično odahnula kad sam videla da sobu delim sa jednom jako finom ženicom, da IMAMO svoje kupatilo, i da će biti lako organizovati se. No, od predavanja nisam mogla da pobegnem, i moram priznati da sam na prvo predavanje krenula "à reculons" (prev. unatraške) što bi rekli francuzi... jednostavno nisam bila raspoložena za to.

Moj True You (imam i plavi i crveni :))
izvor: http://www.euromarket.rs/katalog/zdravlje-i-lepota/aparati/merac-secera-holesterola-i-triglicerida-u-krvi/nipro-mini-merac-secera-u-krvi-true-you.html

U suštini, nisam se ni prevarila, jer je prvo bilo o proveravanju šećera... što mu u neku ruku dođe smešno, kad pomisliš da smo, navodno, svi mi onako vrlo iskusni dijabetičari sa velikim insulinskim stažom, koji se bockaju 4 puta (posle ću otkriti da je zapravo nas takvih vrlo malo, a navodno SAMO oni koji se bodu 4 puta mogu da idu u Banju!!! Kako li to onda Fond određuje ko će ići, da mi je znati i zašto me nisu onda poslati pre 3 ili 5 ili 7 godina, kad sam bila tek dijabetičar u povoju?!?).

Bilo kako bilo, o potrebi provere šećera, nekako mi je izgledalo prilično podrazumevajuće da svako mora sebi da proverava šećer... no tamo ću otkriti da nas zapravo vrlo malo ima koji vodimo o tome zaista računa. I dobro, na stranu činjenica je predavanje držao veoma šarmantan mladi doktor... kome je posao zapravo da predstavi samomerač AccuCheck (https://www.accu-chek.com/index.html?diabetescare=RS). U neka srećnija vremena, kažu da su delili samomerače polaznicima kursa, to se ovog puta nije dogodilo, ali je sve na neki način upućivalo na to da bismo zaista mogli da kupimo ovaj aparat da bismo najbolje merili nivo glukoze. Mislim, ja lično nisam otrčala u apoteku jer imam već 3 samomerača kod kuće pa nisam htela da im pridružim i četvrti, ali ima polaznika koji su pomislili da svakako moraju imati ovaj samomerač, kao da bi on nešto drastično promenio.

Ali da ne ispadne da kritikujem nešto što nisam ni isprobala, ovi aparati jesu poznati kao veoma pouzdani i imaju odličan servis održavanja, baždare se jednom godišnje, a kada se pokvare, firma obećava slanje novog na kućnu adresu. To je, odista, više nego što mnogi drugi nude, i to svakako treba reći.

No, nakon sveg ovog prilično negativnog utiska, moram reći da me je predavanje ovog mladog doktora zaista uhvatilo nespremnu u smislu da sam saznala zaista puno novog. (a mislila sam da nema više ništa novo da se sazna...)...

O merenju...

Mislim da zaista nije više potrebno trošiti reči zbog čega jedan dijabetičar MORA u svakom momentu da zna koliki mu je šećer. Kao što ćemo videti i kasnije na nekim drugim predavanjima, od šećera zavisi i šta i koliko ćemo jesti, kada ćemo se kretati ili koju ćemo aktivnost upražnjavati, da, zaista sve zavisi od naše glicemije. Ono što nas uvek uhvati nespremne je prvo bockanje... mislim da je to možda i najstrašnije, strašnije i od prvog davanja insulina, jer upotreba longete za samomerač zaista veoma jasno kaže da ste sad dijabetičar i da ćete se bockati veoma često, a da to niste ni hteli ni tražili.

Bilo kako bilo, po rečima predavača, ono što je najvažnije za lekara, a i za nas kao prosvetljene dijabetičare je da znamo tačno kako nam se kreću glicemije. Zbog toga se radi nešto što se zove "profil". Taj profil podrazumeva kretanje šećera pre i posle jela, više puta u toku dana, a posebno noću, jer od toga da li, i kad upadate u hipoglicemiju, zavisi i da li ćete imati visok šećer ujutro ili ne.

Profil je potreban i lekaru jer vam na osnovu istog određuje terapiju, pa nam je predavač rekao da, obzirom da se s našim endokrinologom viđamo jednom u šest meseci, nije loše napraviti profil tokom poslednjeg meseca pre nego što ćemo otići na kontrolu i to tako što se profil radi jednom nedeljno, uvek istim danom u nedelji.

Evo kako izgleda izrada profila:

• 1.      Prvo vađenje krvi pre doručka
• 2.       2h posle doručka
• 3.       Pre ručka
• 4.       2h posle ručka
• 5.       Pre večere
• 6.      2h posle večere (postprandijalno = posle jela)
• 7.       U 22h
• 8.       U 3h ujutro zbog noćne hipoglicemije*

*Noćna hipoglicemija je odgovorna za visok šećer pri buđenju, jer po hipoglicemiji jetra proizvodi šećer i čini da ga ima više ujutro nego što treba.

(ovde valja dodati da Accu check ima tabelu za praćenje evolucije šećera tokom dana koja se pretvara u grafikon za praćenje, pa to može biti dodatni argument za njegovu kupovinu, iako ovakvu tabelu možete napraviti i vi sami).

Accu Check
izvor: https://www.kupindo.com/Ostalo/31251229_AccuChek-Active-aparat-za-merenje-secera-u-krvi

Uz ovaj profil, predavač nam je savetovao da nije loše, u toku nedelje, recimo par dana kasnije, uraditi još jedan, "kratki profil", kada se krv vadi samo dva puta, obično pre jednog glavnog obroka i dva sata kasnije, ili ujutro i u podne, ili ujutro i uveče... 

Kada zapišete ove podatke svake nedelje, vaš lekar će na kraju imati preciznije podatke nego što onaj famozni "tromesečni" test ikad može da pokaže: tromesečni daje prosek za 90 dana, dok ovako lekar vidi kretanje konkretnih vrednosti pre i posle jela. Ako slučajno tih dana zapišete i šta ste jeli, onda ćete i vi imati pravu sliku o vašem ponašanju u toku dana! (naime, možemo mi pričati bajke, ali "krivice" dijabetičara zaista nema: od momenta kada nas dijagnostikuju počinje prava borba i trka s preponama, pri čemu nemamo drugog izbora nego bukvalno da probamo svaku stvar i da vidimo kako na nju reagujemo... mislim, ok je, izbacimo šećer i belo brašno, ali hvala bogu, istih ima skrivenih svuda, pa nije loše testirati... dok ne nađemo pravi modus vivendi...)

Touch In Gluco Sure aparat,
izvor: https://www.svezakucu.rs/www/largerimage2.php?id=17730&opnpc=pics/items/portal/big2/17730.jpg

Na sve ovo, predavač nam je dao i jednu dobru ideju: 

Kako je lekaru idealno potrebno da vidi 1 nedeljni profil (8 glicemija) i 1 nedeljni profil od 2 vađenja, sasvim je moguće mesečno iskoristiti manje od 50 tračica, koliko Fond odobrava onima među nama koji se bodu 4 puta dnevno (o onima koji kupuju svoje tračice, neću ni da govorim... to je toliki udar na kućni budžet, da nije ni čudo što ima toliko ljudi koji štede svaku tračicu, sebi na štetu!!!) 

Prema predavaču, profiliranje ima za posledicu nešto veoma korisno: dobijamo jasnu sliku o svojim glicemijama korišćenjem SAMO 10 (DESET) tračica nedeljno! Kako mesec ima samo 4 nedelje, logično je da nam svakog meseca ostaje 10 rezervnih tračica, što je fenomenalno... jer na taj način imamo i rezervu za nepredviđene situacije :).

O šetnjama i izvorima ...

Koliko god sam imala utisak da mi je, zbog žurbe kojom se pristupilo mom odlasku u banju, sve to bilo nametnuto, i koliko god da sam imala utisak trkačkog konja zbog silnog trčanja levo desno, ne mogu a da ne primetim da je to, što me je neko bukvalno naterao da šetam... zapravo bila sjajna stvar.
Naime, činjenica je da sam iako ponosna na svoj posao, priličino nepokretna: posao na internetu je sjajan, ali koliko god to bilo dinamično, činjenica je da se manje više sva akcija dešava u mojoj glavi, morim očima, s tastaturom i pred kompjuterom, a to i ne podrazumeva neko veliko kretanje. Naprotiv, biti zaposlen za (odličan) turistički sajt... znači i sedeti do besvesti, što je i, kako kažu, glavna opasnost za dijabetičare.

Tako, bilo da sam morala do izvora, ili da sam morala na terapiju, ili jednostavno po vodu, moj život se u toku tih deset dana u banji sveo na jednu reč... ŠETANJE.

Znam dosta njih koji i nisu hteli da mrdaju, te bilo im je loše vreme, te hladno im je... te... a zapravo, ima nečeg u tome što svako jutro maltene pre nego što je sunce granulo, hodaš po stazi još vlažnoj od noći, a svrake, kreje i ostali gavrani još spavaju, pa možeš čuti neke druge ptičice, čije je pevanje mnogo melodičnije dok najavljuju proleće koje samo što nije.

 U povratku s izvora sam mogla da biram da li ću se vratiti istim putem i svratiti do kioska da kupim novine, ili ću se prošetati pored reke. Kada ne bih šetala pored reke posle izvora, to bih uradila posle terapije u Starom Merkuru, u kome se nalaze razne specijalističke ordinacije, termalno kupatilo i razna odeljenja za terapiju, peloid centar, dok se s druge strane nalazi ulaz u Spa centar. Naravno, nama rehabilitacionašima Spa nije bio uračunat, tako da ga, u principu nismo ni videli. U početku sam malko žalila što nisam mogla da odem da se bućnem u bazen, pa da s razlogom mogu da kažem da sam se "banjala" u banji, ali... na kraju krajeva, budući da sam imala toliko raznih obaveza, na kraju mi je bilo i sasvim ok što nisam morala i to: Dok stigneš do izvora, na terapiju, na obroke, kod lekara i levo desno... prođe dan i doveče samo želiš da se dobro naspavaš....

Druga vrsta šetnje su zapravo putešestvija do drugih izvora. Mislim da sam ih manje-više sve videla, ako izuzmem izvor "Kiseljak" koji je bio predaleko. Šteta, kažu da je to jedini izvor ledeno-hladne kisele vode, kažu da je ukus bolji nego kad vadiš kiselu iz frižidera. To će mi ostati kao stvar koju treba da uradim sledeći put kad tamo odem.

Do tada, Topli izvor, Snežnik i Jezero više nemaju tajni za mene. Voda sa Toplog izvora i sa Jezera mi je bila prepisana (preporučena) od strane lekara, s tim da sam vodu s Toplog (Rimskog) izvora morala piti svežu i toplu, dok je vodu sa Jezera bilo moguće natočiti, odneti u sobu, prohladiti i pijuckati. Tako smo se organizovale cimerka, jedna "komšinica" i ja i odšetale do "Jezera", koje svoje ime nosi po jezercetu sa patkama i labudovima koje se nalazi odmah pored. Patke su toliko pripitomljene da dotrčavaju da vide novodošle goste, što je, onako, prilično simpatično. Jedino što mi se nije dopalo je što ne postoji nikakav znak do "Jezera"... odnosno postoji, ali je smernica postavljena prilično čudno i pokazuje prilično zaobilazan put, dok smo mi, zahvaljujući meštanima, došle mnogo direktnijim putem.

Snežnik, je opet druga priča. Naime, jedan dan sam se našla sama u popodnevnoj šetnji, pa sam krenula uzbrdo "Promenadom" (to je zapravo pešačka ulica, poput Korza), koja ide ravno uz reku, pa se u jednom momentu to pretvara u deo za kola i deo za pešake i tako do "Snežnika". Mislim da je posle izvora prilično lako stići do istoimene ski staze, ali ne smem to da tvrdim, jer tamo nije bilo nikakve mape ili putokaza, pa se nisam usudila da dalje istražujem.
Voda na "Snežniku" je takođe blago kisela, vidi se da izvire prirodno gazirana (zaboravih da kažem da je upravo to ono što čini da se sve vode u V. banji lako piju, inače bi njihov sumporni miris i ukus bio prilično... iznenađujući za prihvatanje...). "Snežnikova" voda je začuđujuće topla obzirom da očekuješ da dolazi s planine, s tim da je najhladnija od svih voda koje sam probala po izvorima u banji. Recimo da je mlaka poput naše "hladne" česmovače leti kada se cevi malo zagreju.

Nisam se zapitala da li su mi te vode nešto pomogle ili ne. I ne bih smela da tvrdim ni da ni ne, a nisam ni od onih koji slepo veruju u božanstvena i čudesna ozdravljenja od vode ili drugih božjih ili prirodnih stvari. Dakle, ne, ne znam da li je bilo koja od ovih voda učinila mom pankreasu, jetri ili drugim delovima tela. I ne znam kako sam na svoj organizam delovala pijenjem ove vode, i nisam ozdravila, i dalje sam dijabetičar. No, jedna stvar je sigurna: samo to što ti moraš da šetaš, po svežem vazduhu i da piješ svežu vodu, je više nego blagorodno i blagotvorno, kako za organizam, tako i za psihu. I činjenica je da se nikad nisam osećala življe, ni prijatnije umorno nego posle ovih šetnji. U Beogradu je teško biti lepo umoran, jer si obično smoren, težak, bezvoljan. No kako da budeš smoren kad se vraćaš kroz park nazad u hotel, "kući", kako je govorila moja cimerka, pa te put navede kroz japansku kapiju i vidiš kako sunce zalazi? To nema cenu. A i moj šećer nikad nije bio niži :).

O edukaciji u Vrnjačkoj banji, uopšteno

Kada se, kao relativno mlada osoba nađeš u stacionaru u Banji, to je priličan šok i mentalno i kulturološki. Naime, odjednom moraš da se suočiš sa tim da si stvarno bolestan i da si okružen bolesnim ljudima. Da bude još gore, nekako ti izgleda da pola tih ljudi nema ni upola toliko problema koliko ih ti imaš, a svejedno te gledaju kao "klinku" kojoj ništa ne bi trebalo da bude teško.

Kad si u stacionaru, u principu si srećan ako te stave u "Merkur", tamo imaš lift i internet, a možda i neke druge povoljnosti, ko će ga znati. Ja sam bila smeštena u "Šumadiji Lux". Odmah da kažem, od Luksuza ima samo ime: u pitanju je staro zdanje, spartanski uređeno, onako malkice nalik na odmaralište za rekreativnu nastavu, jednostavni kreveti, sto, stolica, odmar, stari prozori, nema interneta, ali svaka soba ima svoje kupatilo i to je apsolutno fenomenalno pogotovo što sam pročitala da neki od stacionara imaju još uvek zajednička kupatila (brr....). Lifta nema, nego se ide pešice do prvog sprata, ali, osoblje je apsolutno preljubazno, lekarke i medicinsko osoblje su uvek prisutni, tako da se čovek ipak oseća sigurnim. I sve je besprekorno čisto... što nije mala stvar, naprotiv!!!

Obroci se odvijaju u glavnom hotelu, iliti Specijalnoj Bolnici "Merkur", gde se nalazi i određen broj ordinacija. Kada stigneš, prvo ideš na pregled kod interniste, a sutradan se radi profil glicemija, što je zapravo ekvivalent za vađenje krvi na svaka dva sata (ukupno ih ima devet i bocka se pre doručka, 2h posle doručka, pre ručka, 2h posle ručka, pre večere, 2h posle večere, u 22h, u ponoć i u tri ujutro). Zašto je ovakva profilizacija važna saznala sam nešto kasnije (do tada sam mislila da je dovoljno izvaditi krv pet puta dnevno...).

Prvi pregled interniste podrazumeva i određivanje koju vodu ćeš piti i koliko, da li ćeš se kupati ili ne, da li ćeš ići na inhalaciju ili nešto drugo, te svakako dogovor kod kojih ćeš još specijalista ići. U mom slučaju, dogovorili smo:

• nutricionistu
• endokrinologa
• laboratorijske analize (zaboravila sam da kažem da se uz prvo profilno vađenje radi i analiza krvi, a predaje se i urin)
• ginekologa
• oftalmologa
• kolor doppler krvnih sudova

Zapravo su hteli da me pošalju kod neurologa ali kako već imam dijagnostikovanu neuropatiju i sindrom karpalnog tunela (sa sve odrađenim EMNG pretragama) nije bilo potrebe raditi ovo još jednom. 

Uz to, svi polaznici (gosti? bolesnici?) su obavezni da pohađaju predavanja o dijabetesu. 

Svakog dana su drugi predavači, pa smo tako imali prilike da slušamo o potrebi merenja šećera (to je dosta loše kamufliran pokušaj da se prodaju novi aparati za merenje šećera, iako sam saznala i veoma pametne stvari). Mislim, možda je ružno što toliko gunđam, ali i ovde je udarila kriza: na forumima sam pročitala da se tokom predavanja polaznicima poklanjaju AccuCheck aparati (što na neki način ljude ohrabri da nastave da kupuju tračice, pa je to prirodno, i to potpuno podržavam). Ipak, za ovih 10 dana ne da nisam videla "a" od aparata, nego je predavač još i objasnio gde možemo isti da kupimo. Bilo kako bilo, ne znam koje će mi tračice jednog dana Fond odrediti (kao osoba koja prima insulin 4 puta imam pravo na 50 besplatnih tračica, pa ako mi daju AccuCheck svakako ću morati da kupim aparat, ali dok se to ne desi, svakako ću ostati verna svom TrueYou preslatkom aparatiću crvene boje...).

Od ostalih predavanja bili su tu endokrinolog (njegovo sam predavanje promašila jer sam bila kod očnog, a drugi put su ljudi previše pričali o svojim problemima da bih pohvatala bilo šta smisleno), nutricionista (sjajno predavanje!) i fizijatar (takođe odlično predavanje). U sledećim člancima imam nameru da predstavim ono o čemu su pričali, pri čemu sam, moram priznati, u nekim slučajevima zaista doživela otkrovenje. Naime, toliko često ti kažu šta da radiš, ali ne objašnjavaju ti zašto od čega, pa neke stvari radiš ili preko volje ili ih preskačeš, jer misliš da su ti nalupali gluposti. Sad ispada da je čak i unošenje slatkog povrća izuzetno smislena stvar, samo se trebalo toga setiti!

Šta još zadržavam iz banje kao sećanje? 

Prvo i osnovno, osećanje da sam trkački konj. Naime, lekar ti odmah prepiše vodu koju treba da piješ. E sad, dobro je ako treba da pišeš više vode koju možeš da doneseš u sobu. Ipak, u nekim slučajevima, potrebno je da piješ vodu sa toplog izvora, i tad mora da se pije odmah... U malim dozama naravno. Šta to znači? 

U mom slučaju, to je značilo: 

• budjenje u 6
• javiti se lekaru u 6 i 50 radi dogovora oko dnevne doze insulina
• trčanje do izvora da popijem mojih 50 ml vode
• trčanje do "Merkura" na doručak uz bockanje u javnom toaletu. (jednom sam sebi dala insulin PRE odlaska na izvor, i više to NIKAD neću ponoviti jer sam doživela tako strašnu hipoglikemiju da to nije normalno)
• terapija u "starom merkuru" (preko puta toplog izvora)
• povratak u sobu oko 9h
• odlazak na užinu u "Merkur"
• šetnja do 11h30 da se ta hrana "potroši"
• povratak u sobu, bockanje, pa odlazak na ručak u "Merkur"
• povratak u sobu, odmor do 13h30
• predavanje u 13h30
• povratak u sobu do 16h
• odlazak u "Merkur" za užinu u 16h
• šetnja da se to potroši (obično se ide do drugog izvora da se pokupi voda koja se pije kad se ne pije ona sa toplog izvora)
• povratak u 17h30
• javljanje sestri pre 18h zbog doziranja insulina
• trčanje na izvor
• 19h večera
• povratak u sobu i čekanje da dođe 22h jer moraš da užinaš inače bi odmah zaspao ... :D

Takođe pamtim besomučno pešačenje, i ... vodu. Naime, rečica pored koje ide promenada je tako umirujuća da sam volela ujutro da se vraćam pored nje (s jedne strane je ulica a sa druge je park)...

Sve u svemu, bilo je tu i pozitivnog i negativnog. Naravno, oni koji u Vrnjačku banju krenu s očekivanjem da će biti u pravom hotelu, da će se brčkati u banji i ispijati koktele (ili barem sok od nekog povrća), prevariće se i biće veoma razočarani. Najverovatnije će se naći u grupi punoj ljudi mnogo starijih od sebe, koji se često i osećaju bolesnije od vas.
Hrana u stacionaru nije užasna, ali nije ni preterano maštovita. Rekla bih da je uravnotežena i radi se o adaptaciji srpske kuhinje na dijabetičarski način. Tako, na primer, jedete mnogo više hleba (3 x 60g + 2x30g) nego što ste mislili da je dozvoljeno, a takođe i odabir povrća bude ponekad čudan (čorbast pasulj, ćušpajz od šargarepe, musaka, krompir i teletina pod sačem... i slično). Ono što čini da shvatite da se definitivno radi o dijabetičarskoj hrani je način na koji je ona pripremljena. Naime, turšija i kiseli kupus se prvo desalinizuju (očiste od soli), junetina i ostalo meso je jako posno, masnoće nema, odnosno ima, ali u tragovima... meso je grilovano ili kuvano, a isto važi za povrće.
E sad, koliko god nisam baš načisto sa takvim jelovnikom, ono što je sigurno to je da NI U KOM momentu nisam bila gladna, tako da sam sa priličnom količinom nerazumevanja gledala "kolege" sa istog sprata stacionara kako trče u pečenjaru na "dodatak" piletine ili prasetine. (na stranu to što su se neki posle čudili što imaju viši šećer...)...

Bilo kako bilo, sa sve jedenjem veće količine hrane nego kod kuće, ja sam izgubila kilogram (a pritom su nas merili posle doručka i odevene, pa je pitanje koliko je to zaista bio samo kilogram). A otkad sam se vratila kući, maltene svakog dana izgubim bar 100-200grama, što je prilično dobro, budući da se ne sme mršaviti prebrzo!

Uz to, moje doze insulina su prilično smanjene, pa sam tako prešla sa režima 36+18+36 Actrapid i 68 Insulatarda na 24+15+26 Actrapida i 58-60 Insulatarda! To je odlično, pogotovo budući da mi se sad glicemije kreću u okviru dozvoljenih 5,5 u toku dana i oko 7,7 maksimum ujutro. Ja sam prezadovoljna, budući da sam do sad uobičajeno počinjala dan sa najmanje 9,8 mmol...